ГЛИГОРИЋ, Велибор

ГЛИГОРИЋ, Велибор, књижевни и позоришни критичар, историчар књижевности, универзитетски професор (Рипањ код Београда, 28. VII 1899 -- Београд, 3. X 1977). У току I светског рата прешао Албанију, а потом избегао у Француску. Француски језик учио у Греноблу, лицеј похађао у Турнону, матурирао у Болијеу (1919), а затим једну годину провео на студијском боравку у Паризу. Правни факултет завршио у Београду (1924). Уређивао часописе Нова светлост (1920--1922), Раскрсница (1923--1926), Савремени преглед (1928), Уметност и критика (1940). До II светског рата био је у служби Министарства трговине и индустрије. Новембра 1941. ухапшен и интерниран у логор на Бањици, одакле је 1943. депортован у Немачку. По повратку у Београд био је директор драме (1945), управник Народног позоришта (1946) и управник Југословенског драмског позоришта (1947--1958). Заједно са Д. Костићем покренуо је часопис Савременик (1955) и био му главни уредник до 1960. Од 1946. до 1958. предавао је југословенску књижевност на Филозофском факултету у Београду, где је 1959. постао редовни професор. За члана САНУ изабран је 1955, за секретара 1960, за потпредседника 1961, а од 1965. до 1971. био је њен председник. Добитник је већег броја књижевних и друштвених признања.

Његов књижевни рад обележен је активистичким односом према књижевним појавама и идејама, те прилагођавањем критичких ставова променама у култури и друштву. У првој међуратној деценији представио се као оштар критичар, есејиста, хроничар књижевног живота, памфлетиста, полемичар, отворено се супротстављајући књижевним ауторитетима, посебно Ј. Скерлићу и Б. Поповићу, али не прихватајући модернистичку слободу у изразу и трагајући за властитим критичким гледиштем (Лица и маске, Бг 1927; Полемике, Бг 1930). Иако је у тумачењу књижевних остварења полазио од субјективних импресија, често с полемичком и негативном интонацијом о појединим ауторима и њиховим књигама, значајне критичке судове у том времену изрекао је посебно о песницима „утопљених душа" и дубљег поетског сензибилитета (Матош -- Дис -- Ујевић, Бг 1929). У таквим текстовима показао је склоност према синтетичком процењивању и стварању критичких портрета писаца. У другој међуратној деценији постао је један од активнијих присталица социјалне књижевности и моралне одговорности писаца, подређујући критичке оцене о књигама савремених аутора и представника наше књижевне традиције левичарским идеолошким погледима. У том периоду почео је да се приближава Скерлићевим позитивистичким ставовима о друштвеном значају и одговорности књижевности. Критике, есеје и коментаре о актуелним догађајима у књижевности, култури и друштву објављивао је у многим лево оријентисаним часописима и листовима, а једно време (1933--1937) и у Политици. Његова критичка оријентација после II светског рата такође је била условљена захтевима за друштвеном и критичком функцијом књижевности наслеђеним од писаца социјалне литературе. То је наглашеније показивао и у књигама књижевноисторијске природе о писцима ранијих периода, најотвореније у Српским реалистима (Бг 1954), по поступку наговештеним још у књизи Домановић -- Нушић (Бг 1938). Објективна и дескриптивна анализа садржине реалистичких остварења повремено је била подређивана идеолошким оценама и закључцима, чиме је наглашавана искључиво једна књижевна димензија тумачених дела (Огледи и студије, Бг 1959; У вихору, Бг 1962; Портрети, Бг 1965; Сенке и снови, Бг 1970). У том времену, у часопису Савременик, залагао се за реалистички поступак и одлучно се противио „модернистима". Најбоље критичке резултате остваривао је у студијама и есејима посвећеним писцима чија дела су дубински мотивисана трагичним осећањем живота и сложеним животним околностима које га појачавају или изазивају (Б. Станковић, В. Петковић Дис, С. Пандуровић, С. Луковић, В. Милићевић, И. Секулић и др.). У последњем периоду донекле је ублажавао ранију искључивост и кориговао поједине оштро изрицане судове.

ДЕЛА: Критике, Бг 1926; Мистика и мистификатори, Бг 1930; Књижевне магле, Бг 1932; Позоришне критике, Бг 1946; Портрети глуме, Бг 1973; Књига и живот: Студије, огледи, портрети, сећања, Бг 1976; Биће позоришта, Н. Сад 1977.

ЛИТЕРАТУРА: А. Барац, „Критике г. Велибора Глигорића", Југославенска њива, 1926, 10, I, 5; Д. Матић, „Писмо Велибору Глигорићу", Савремени преглед, 1927, II, 8; Б. Јевтић, „Три боема у светлости г. Велибора Глигорића", Преглед, 1929, III, 66; Ј. Кршић, „Револт малограђанске савести или критике Велибора Глигорића", Преглед, 1932, VIII, 102--103; Б. Новаковић, „Студије Велибора Глигорића о српским реалистима", Живот, 1954, V, 25; Р. Вучковић, „Метаморфозе и парадокси Велибора Глигорића", Живот, 1964, 9; Д. М. Јеремић, „Велибор Глигорић или јединство ангажоване и академске критике", Савременик, 1965, XXII, 7; Љ. Ђорђевић, „Велибор Глигорић у међуратној српској књижевној критици", Савременик, 1965, XXII, 11--12; Р. Ивановић, „Присутност и доследност критичке мисли Велибора Глигорића", Стремљења, 1975, 1; Н. Јешић, Часописи Велибора Глигорића, Бг 1975; Х. Крњевић, „Од памфлета до монографије", предг. у: Критички радови Велибора Глигорића, Бг -- Н. Сад 1983; П. Џаџић, Homo balcanicus, homo heroicus, Бг 1987; М. Бегић, Раскршћа, 2, Сар. 1987; Р. Путник, Приближавање позоришту, Бг 1997; П. Палавестра, Историја српске књижевне критике, 1, Н. Сад 2008.

М. Недић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)