ГОРЈАНСКИ

ГОРЈАНСКИ (de Gara), славонска властеоска породица, од средине ХIII до почетка ХVI в. Први пут у изворима њени представници се помињу у априлу 1269. када је херцег Бела, син угарског краља Беле IV за верну службу и заслуге жупану Јовану и његовом сину Стефану, који су били пореклом из Дорожма у Угарској (северно од данашњег Сегедина), даровао село Горјан у Вуковској жупанији у Славонији, по којем је породица и понела име. Овде су Г. у ХIV в. сазидали утврђење и око њега подигли варош. Од времена Стефана I, који је почетком ХIV в. постао мачвански бан, историја Г. се може континуирано пратити. Тројица његових синова, Павле I, Јован II Ботош и Андрија I основали су посебне гране породице, банску, ботошку и палатинску, која је постала најпознатија. Андријин син Никола I Горјански Старији од 1354. био је на положају мачванског бана, а 1375. именован је за палатина (највиши дворски достојанственик угарског краља). Као један од најутицајнијих владаревих сарадника имао је истакнуту улогу у угарској политици после смрти краља Лудовика I (1342--1382), а погинуо је у Бици код Горјана 1386. бранећи права обудовеле краљице Јелисавете (Котроманић) и њене кћери Марије, супруге краља Жигмунда Луксембуршког (1387--1437). Никола II Горјански Млађи, који се нашао на положају мачванског бана (од 1387), наставио је политику свога оца у унутрашњим угарским сукобима. Његовом женидбом са кћерком кнеза Лазара, по свој прилици Теодором (између пролећа 1387. и лета 1389), успостављене су породичне везе Лазаревића и Г. У том контексту свакако треба разумети и улогу Николе II у измирењу краља Жигмунда и кнеза Лазара, који је једно време подржавао краљеве противнике. Непосредно након Косовске битке (15. VI 1389) угарски краљ је Николу овластио да пође на преговоре са Вуком Бранковићем, али остају непознате појединости о тој дипломатској мисији. Обављао је дужност хрватско-далматинског бана. У Бици код Никопоља у Бугарској 1396. био је у пратњи угарског краља Жигмунда. На противничкој страни тада се нашао његов шурак, кнез Стефан Лазаревић, као вазал султана Бајазита I. Угарски пораз је био тежак, а сам краљ се једва спасао са бојишта. Од 1397. постављен је и за славонског бана. У унутрашњим потешкоћама са којима се сусретао, краљ Жигмунд је у Николи II имао поуздан ослонац. Када је 1401. незадовољна угарска властела заробила краља, Никола је посредовао, а да би краљ био ослобођен предао је таоце, међу којима је био његов син, Никола III, унук кнеза Лазара. Због својих заслуга и оданости, краљ га је 1402. наградио највишим достојанством, постављен је за палатина, на којем положају је остао све до своје смрти, 1433. Управо у ово време српско-угарски односи добили су свој најизраженији облик, пошто је 1404. деспот Стефан Лазаревић постао вазал краља Жигмунда и добио на управу Београд, Мачву и одређене поседе у Угарској. Када је угарски краљ 1408. основао витешки ред Змаја, палатин Никола II је изгледа имао пресудну улогу у избору чланова, а деспот Стефан се нашао на првом месту, одмах иза краља и краљице. Како је по свој прилици у међувремену, а пре 1401. остао удовац, Никола II се поново оженио, Аном, кћерком цељског грофа Хермана II. Из тог брака је потекао његов син Ладислав, који је најпре био мачвански бан, а 1447. постао је угарски палатин. У мају 1449. боравио је у Смедереву када је деспот Ђурађ Бранковић сачинио пројекат угарско-турског примирја, који је наредног месеца угарски сабор одбацио. Посредовао је у измирењу Јована Хуњадија и деспота Ђурђа. Мир је био постигнут до краја јула 1451, а убрзо је учвршћен и свечаном повељом издатом у Смедереву. Његове амбиције да после смрти краља Ладислава V Посмрчета (1444--1457) буде изабран за краља, нису се оствариле. Нови угарски краљ Матија Корвин (1458--1490) га је стога разрешио палатинске части, а после измирења му вратио достојанство, али је Ладислав убрзо преминуо (1459). Његов син јединац по имену Јоб, као и његови преци, био је мачвански бан (од 1474). Када је 1481. преминуо, изумрла је палатинска грана Г. Потомци Јована II, који су чинили ботошку грану породице изумрли су још пре краја ХIV в. Најдуже су се одржали потомци Павла I, банска грана Г., чији је последњи мушки представник умро почетком ХVI в.

Литература: Ф. Шишић, „Кнезови Горјански. Прилог прошлости нашега племства у средњем вијеку", Новости, 1936, 357, 18; К. Јиречек, Историја Срба, I, Бг 1952; С. Ћирковић, Историја средњовековне босанске државе, Бг 1964; Историја српског народа, II, Бг 1982; Д. Мрђеновић (прир.), Родословне таблице и грбови српских династија и властеле, Бг 1991; М. Спремић, Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба, Бг 1994; Ј. Калић, „Деспот Стефан и Никола II Горјански", Истраживања, 2005, 16.

Д. Јечменица

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)