ГАВРИЛО III (Николин)

ГАВРИЛО III (Николин), патријарх пећки (? -- Цариград?, после 1761). Јавља се у изворима као Николић и Николин, што у сваком случају сведочи да му се отац звао Никола. О његовој младости није ништа познато, али је вероватно био са простора Карловачке митрополије. Постаје познат тек као нишки митрополит, када је учествовао у хиротонији дабробосанског митрополита Пајсеја (Лазаревића). Титулу патријарха добио је 1752. прихвативши патријарашка права од патријарха Гаврила II, што је султан признао. Међутим, био је кратко на трону јер је исте године поднео оставку. Могуће је да је био присиљен да је поднесе због извесног отпора у самој Цркви, што се наслућује из његовог одговора: „мене от престола дигосте и сверх всех страданија мојего до посљедније нишчети приведосте". Отпор је вероватно избио због тога што није изабран на сабору него „преношењем права" што канонски није исправно. Oсим тога, он није успео да измири наслеђене дугове -- према турским документима 1756. скривао се у Београду од поверилаца који су га прогонили. Увидевши да не може да се сакрије од султанових мубашира Седмог јаничарског буљука, који су утеривали дугове, Г. се захвалио на патријарашком достојанству и настанио у Цариграду где је живео од доживотне помоћи коју му је доделио султан. Оставка је изазвала узбуну у српској цркви јер је Цариградска патријаршија одавно имала план да преузме српску цркву, а њени епископи због свог антисрпског рада нису били омиљени. Трон је попуњен тек 1758, избором Викентија (Стефановића), који је такође патријарховао кратко време јер је напрасно умро у Цариграду исте године а трон остао упражњен наредних пет година. Новембра 1761. у Нишу је одржан један мали сабор који је окупио истакнуте људе српске цркве од Ћустендила до Цетиња и од Пећи до Струмице: митрополит ћустендилски Серапион био је председавајући, „с прочим трех архијереј", чија се имена не наводе, али су свакако били Срби. Осим њих присуствовали су архимандрити: студенички Константин, нишки Глигориј от Кастриотов, Герасим девички и игуман пећки. Састали су се са Г. али нису успели да га умоле: „а ви что сте хотели втораго имети патријарха сад будите ш ним задовољни, мене о сем не стужајте". Молили су карловачког митрополита Павла (Ненадовића) да утиче на Г. да повуче оставку и врати се на пећки трон. На Г. су у том смислу утицали и цетињски митрополити Сава и Василије обећавајући му од своје стране помоћ. Једини резултат Нишке конференције био је долазак Василија (Бркића) 1763. на трон пећких патријараха, последњег Србина на том трону пре укидања Пећке патријаршије.

ИЗВОР: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, II, Бг 1903.

ЛИТЕРАТУРА: Г. Елезовић, Атанасије II, Гаврило II и Гаврило III, пећки патријарси, Ср. Карловци 1937; Љ. Дурковић Јакшић, „Покушај црквене конференције у Нишу 1761. да поврати патријарха Гаврила III на пећки престо", Зборник радова Богословског факултета, Бг 1951; Историја Београда, I, Бг 1974; С. Вуковић, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Бг--Пг--Краг. 1996.

Р. Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)