ГАРАШАНИН, Милутин

ГАРАШАНИН, Милутин, државник, дипломата (Београд, 22. II 1843 -- Париз, 5. III 1898). Син Илије Гарашанина. Студије почео на Природно-техничком одељењу Лицеја (1859), а изучавање математике наставио на париском лицеју Сен Барб (1860) и на Политехници (1863). Завршио артиљеријску школу у Мецу (1865−1868) и стекао чин артиљеријског потпоручника. У Народну скупштину улази 1874. као посланик Грочанског среза. Говорима у Скупштини истакао се као предводник млађе генерације политичара, названим „млади конзервативци", а критика Устава из 1869. донела му је наклоност кнеза Милана. У марту 1876. у Атини преговарао о могућем савезу у рату против Османског царства. За време првог српско-турског рата командовао је чачанским бригадама Ибарске војске и био рањен августа 1876. у бици на Огоријевцу. Рат 1877−1878. провео је на дужности помоћника начелника артиљерије Шумадијског корпуса. После рата повлачи се из војске у чину пуковника. Политици се вратио почетком 1880. у оквирима уједињене опозиције младоконзервативаца и будућих радикала. У влади Милана Пироћанца (1880−1883) обављао је дужност министра унутрашњих дела. Један је од оснивача Напредне странке. У првим месецима рада владе био је најзаслужнији за одржавање првих слободних посредних избора у историји Србије јер је био номинални предлагач слободоумних закона о штампи и удружењима и зборовима. Међутим, сукоб са радикалима допринео је редукцији политичких слобода, доношењу рестриктивнијег закона о штампи и успостављању чувара јавне безбедности. Био је упознат са потписивањем Тајне конвенције са Аустроугарском 1881. После Тимочке буне 1883, постављен је за посланика Србије у Бечу, а убрзо, у фебруару 1884, за председника владе у којој је вршио и дужност министра иностраних дела. Толерисање радикалске емиграције уз српску границу и све снажнија пропагандна делатност Бугара у Источној Румелији и Македонији допринели су да у Г. и краљевим погледима Бугарска постане најзначајнији спољнополитички непријатељ Србије на Балкану. Заслужан је за стварање плана пропагандне делатности Србије у Османском царству, у марту 1885. Спречио је краља Милана да абдицира после пораза у рату против Бугарске 1885. и преузео организацију одбране, нову мобилизацију и припреме за нови рат. Оптерећен ратним поразом и политички изолован после споразума Пироћанац--Ристић, поднео је оставку у марту 1886. Сукоб унутар странке решен је његовим избором за председника Напредне странке. Нову владу образовао је у априлу 1886. Њену делатност оптерећивало је финансијско стање услед одлива новца за отплату зајмова. На спољнополитичком плану успех је представљало потписивање конзуларне и железничке конвенције са Османским царством, односно отварање конзулата у Солуну и Скопљу, те пуштање у саобраћај железничке линије ка Солуну. У сукобу краља Милана и краљице Наталије Г. је подржавао краљицу, што је проузроковало пад владе у јуну 1887. Биран је за посланика на скупштинским изборима 1890. и 1893. Био је упознат са припремама за државни удар у априлу 1893. У мају 1894. постављен је за посланика Србије у Паризу. За време напредњачке владе Стојана Новаковића (1895−1896) вршио је дужност председника Скупштине. За редовног члана Српске краљевске академије изабран је 1893. Умро је вршећи дужност посланика Србије у Паризу.

ДЕЛА: Зарад истине и правде, Бг 1890; Порекло наших невоља, Бг 1892; Доколице, Бг 1892; Последњих шест година наше новије историје, Бг 1892; Два намесништва, Бг 1893; Једно намесниковање, Бг 1894; Приступна беседа академика М. Гарашанина, Бг 1894.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. М. Жујовић, „Милутин Гарашанин", Годишњак СКА, 1898, 12; M. Ђ. Милићевић, Додатак поменику од 1888. Знаменити људи у српскога народа који су преминули, Бг 1901; Ж. Живановић, Политичка историја Србије у другој половини 19. века, I−IV, Бг 1923−1925; Ј. М. Продановић, Уставни развитак и уставне борбе у Србији, Бг 1936; „Милутин Гарашанин (10/II 1843 − 21/II 1898)", предг. у: М. Гарашанин, Доколице, Бг 1939; Историја политичких странака и струја у Србији, I, Бг 1947; В. Ј. Вучковић, Дипломатска историја српско-бугарског рата (1885−1886), Бг 1956; Историја српског народа, V/1, VI/1, Бг 1981, 1983; С. Јовановић, Влада Милана Обреновића, I−II, Бг 1990; Влада Александра Обреновића, I−II, Бг 1990; Владе Србије 1805−2005, Бг 2005; М. Самарџић, Од Сан Стефана до Сливнице. Србија против Бугарске 1878−1886, Н. Сад 2008.

М. Самарџић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)