ГРАЂАНСКО СЛИКАРСТВО

ГРАЂАНСКО СЛИКАРСТВО, сликарска делатност обављана за потребе грађанске класе, која током новог века у европском друштву постаје водећи носилац културних активности. Г. с. се развија од XVIII в. на средњоевропском простору и првенствено га одликује сликање уметничких дела намењених приватном простору. У њему претежу портрети који укључују представе свих чланова породице, мртве природе, пејзажи, али и моралистичке и национално патриотске композиције. У историји г. с., период бидермајера (1815--1848) има велик значај. Тада се развија концепција идеализованих портрета, усмерених ка величању појединаца и идеализацији породичног живота. Једна од новина коју доноси г. с. је и представљање деце и жена. У српској култури г. с. се јавља на подручју Хабзбуршке монархије од краја XVIII в., да би се током XIX в. оно проширило на подручје Кнежевине Србије. Истакнуту улогу у њему имали су сликари Арсенијe Теодоровић, Павел Ђурковић, Константин Данил, Катаринa Ивановић, Николa Алексић, Јован Поповић, Урош Кнежевић, Стевa Тодоровић и Урош Предић. Његови представници су и мање образовани сликари активни у појединим регионима, па тако, на пример, сликар из Беле Цркве Арсеније Петровић делује и у Банату и у подунавским насељима Кнежевине Србије. Најчешће теме српског г. с. су портрети, са израженом идеализацијом портретисаног (сликe Константина Данила и Јована Поповића). У делима Катарине Ивановић и Уроша Предића јављају се и слике са моралистичким и национално-патриотским садржајем.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Медаковић, Српска уметност у XIX веку, Бг 1981; Б. Вујовић, Уметност обновљене Србије 1791--1848, Бг 1986; M. Јовановић, Међу јавом и мед сном: српско сликарство 1830--1870, Бг 1992.

Ненад Макуљевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)