ГЕРМАН (Анђелић)

ГЕРМАН (Анђелић), патријарх карловачки, добротвор (Сремски Карловци, 10. IX 1822 -- Сремски Карловци, 8. XII 1888). Рођен је у свештеничкој породици и добио име Григорије. Завршио је гимназију и богословију у родном месту, а право и филозофију у Пешти и Шарошпатаку. Положивши „адвокационалну цензуру" 1845, кратко се бавио адвокатуром, а 1848. замонашен је у Гргетегу. Брзо је напредовао: био је ђакон и учитељ у Трсту („јер српски, немецки, маџарски и латински говори"), архиђакон и службеник Конзисторије, професор за предмет Пастирско богословље и ректор богословије. Као директор новосадске гимназије имао је задатак да заведе ред и да међу професорима потисне следбенике Светозара Милетића. Архимандрит и старешина Гргетега постао је 1864. Као изасланик патријарха Самуила (Маширевића) освештао је 1869. храм Св. Спиридона у Трсту. Покренуо је часопис Беседа за црквене, школске и народне потребе, објављујући у њему своје радове током трогодишњег излажења сваких десет дана. За епископа бачког изабран је 1869, али је због смрти патријарха хиротонисан тек 1874. Када су власти насилно пензионисале патријарха Прокопија (Ивачковића), поставиле су 1879. Г. за администратора, што је у митрополији наишло на неодобравање. На изборном сабору на првом гласању Арсеније (Стојковић) добио је 53 гласа, Г. само 12, али је власт одбила избор. На другом гласању Теофан, епископ горњокарловачки, добио је 53 гласа, а Г. 11, али га је бечки цар 1882. именовао на тај положај. С обзиром на то да је изабран насупрот жељи српског народа, постао је веома непопуларан. То се још више појачало због његовог непријатељског држања према архимандриту Илариону (Руварцу), којег је из Карловаца послао у манастир Гргетег. Свим силама се трудио да спречи секуларизацију међу Србима и да сачува традиционални однос јерархије и верника. Нерасположење, па и отворено непријатељство је било веома велико код Милетића и његових следбеника. Марљиво се бринуо за црквено благољепије, штитио просвету, помагао сиротињу. Предлагао је да се црква у Босни после Берлинског конгреса потчини Карловачкој митрополији или да се уреди као у Далмацији, али је власт урадила по свом нагодивши се са Цариградом. Хиротонисао је архимандрита Теодосија (Мраовића) за епископа на молбу српске владе иза које је стајала бечка влада. Тиме је дао легалитет напредњачкој јерархији у српској цркви изазван ударом краља Милана који је на неканонски начин уклонио митрополита београдског и целе Србије Михаила и све епископе. Г. је несумњиво био родољуб који је бринуо за добро Цркве. Био је човек „широке руке" јер је велике приходе са економије у Даљу давао на стипендије, пензије и милостиње. Основао је фонд за пензије професора Карловачке гимназије и фонд за пензије свештеника Карловачке митрополије. Од његове заоставштине (162.500 форинти) и готовине његовог брата Стевана подигнута је зграда Карловачке гимназије (којој је оставио своју богату библиотеку) и основан Свештенички конвикт (завод у којем су деца свештеника Карловачке митрополије који су били ученици Карловачке гимназије добијали стан и храну по умереној цени). Оставио је богату рукописну заоставштину која осветљава његов рад и догађаје оног времена, која се налази делом у Народној библиотеци Србије, а делом у Архиву САНУ у Београду. Писао је о босанским патаренима у Беседи и Отаџбини, сарађивао у Видовдану и Српском народу. Божићне посланице и неке текстове из часописа штампао је као посебне публикације. Говорио је намачки, латински и мађарски. Одликован је Орденом Св. Саве и аустријском Гвозденом круном I степена. Сахрањен је у карловачкој Саборној цркви.

ЛИТЕРАТУРА: „Његова Светост патријарх Герман Анђелић у Београду", Хришћански весник, 1884, 8; К. Петровић, Историја Српске православне велике гимназије карловачке, Н. Сад 1951; М. Милићевић, Додатак Поменику од 1888, Бг 1979; В. Крестић, Историја српске штампе у Угарској 1791--1914, Н. Сад 1980; С. Вуковић, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Бг--Пг--Краг. 1996.

Р. Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)