ГРЂИЋ, Ристо

ГРЂИЋ, Ристо, правник, народни посланик (Гацко, 2. V 1900 -- Београд, 10. X 1978). Студије права завршио у Загребу. Био судски приправник у Тузли 1923/24, а потом до 1935. директор Српске штедионице у Гацком, па се сматра оснивачем банкарства у Херцеговини. Као угледни грађанин, првак Демократске странке и соколски активиста, биран је за секретара пододбора „Просвјете", а 1935. за народног посланика на листи Богољуба Јевтића. Од 1937. био је на служби у СПЦ: најпре шеф Завода за осигурање црквених добара, потом начелник финансијског одељења и, до пензионисања 1955, начелник Патријаршијске управне канцеларије (ПУК). Био члан, а једно време и начелник Патријаршијског управног одбора, те потпредседник Верског добротворног старатељства. Рђаво стање црквених финансија које је затекао у СПЦ знатно је побољшао: склопио је уговор о осигурању црквених добара, успео је да се патријаршијски прирез боље наплаћује, те разрадио пројекат Управе фондова СПЦ као снажне финансијске институције, способне да се носи с другим новчаним заводима. Он се старао да црквене финансије буду у што већој мери самосталне, израдом и продајом свећа, увођењем система црквених такси, смањивањем расхода, уређивањем социјално-пензионог осигурања свештенства итд. Био је блиски сарадник трију патријараха -- Гаврила (Дожића), Викентија (Проданова) и Германа (Ђорића), али је критиковао појаву клерикализације у СПЦ. Г. је био главни састављач Писма патријарха српског Гаврила (о положају СПЦ) упућеног 29. III 1948. председнику Владе ФНРЈ Јосипу Брозу, које је толико разбеснeло тадашње властодршце да су га вратили као незаведени акт. Залагао се за сарадњу с јужнословенским муслиманима. Био је сарадник Православља и члан уредништва Гласника, службеног листа СПЦ. С кумом Пером Слијепчевићем описивао је злочине „шуцкора" и страдања Срба у I светском рату, а с истим сарадником 1941. иницирао и написао Меморандум СПЦ о усташким злочинима над Србима, документ о страдањима до августа 1941, који је преко тајног канала Грчке православне цркве пребачен у иностранство. Краљ и Влада су, октобра 1941, донели одлуку да их не објављују. Српског курира др Милоша Секулића који је из окупираног Београда пренео први Меморандум преко Софије, Цариграда, Каира, Картума, Најробија и Лагоса (маршруту му је одредио министар финансија Шутеј), по доласку у Лондон, Британци су ухапсили као шпијуна Гестапоа, по наговору хрватских министара у југословенској влади. Први део Меморандума објавио је први Јован Дучић у Србобрану, а интегрални текст се први пут појавио у Г. Успоменама (Ва--Бг 2002), шест деценија по настанку. Истог дана када је НДХ објавила рат САД, Енглеској и СССР-у (7. XII 1941) сачињене су Примједбе НДХ на Меморандум СПЦ о злочину геноцида над српским народом. Примједбе је потписао Рудолф Бићанић, функционер у избегличкој југословенској Влади у Лондону. Према Павелићевој Сивој књизи (објављеној као одговор на Меморандум СПЦ) српске и јеврејске жртве су биле унапред осуђене на смрт: НДХ је преко своје пропагандне мреже у свету „правдала" злочине геноцида над Србима „одбраном од четничко-комунистичких банди". „Радио Југославија" из Кујбишева, гласило Коминтерне, објављује писмо „Валтера" (Јосипа Броза) упућено 13. V 1942. „Дједу" (Коминтерни) из села Лијећевине, са састава Пиве и Таре, у којем се каже да је Меморандум СПЦ о геноциду подигао „великосрпску" и „шовинистичку халабуку" у свету. Дана 25. VI 1942. југословенски краљ Петар II Карађорђевић у Белој кући у Вашингтону уручио је председнику Рузвелту Меморандум СПЦ о злочину геноцида над српским народом. После тога у Вашингтону и другим западним престоницама покренута је оркестрирана акција осуде Меморандума СПЦ: тврдило се да је то „српска подвала", а да га је СПЦ сачинила „у дослуху с Гестапоом". Гестапо је ухапсио Г. децембра 1942. и одвео га у Бањички логор под сумњом да финансијски помаже покрет Драже Михаиловића. Године 1944. нове власти су извеле операцију „Црна тачка" у којој је Озна за Београд (чији је шеф био Милош Минић) похапсила хиљаде виђених Срба као „ратне злочинце", међу којима и Г. и друге ауторе Меморандума; њих су ислеђивали најпре у Ђушиној улици, а потом у Главњачи. Секретар Југословенске комисије за утврђивање ратних злочина у II светском рату био је Рудолф Бићанић.

ДЕЛА: Говор народног посланика г-дина Ристе Грђића, одржан у Народној скупштини дне 23. јула 1937 приликом дебате о Конкордату. По стенографским белешкама, Бг 1937; Српска црква на историјској прекретници, Бг 1969; Записи из Херцеговине: Успомене посланика и управника Канцеларије Српске патријаршије, Бг 2012.

ЛИТЕРАТУРА: Сенат. Народна скупштина, Ск 1931; М. Д. Протић, „Белешке о писцу", у: Р. Грђић, Српска црква на историјској прекретници, Бг 1969; Политика, 12 Х 1978, 13 Х 1978; С. Вуковић, Историја СПЦ у Америци и Канади, Краг. 1994; М. Спајић, „Аманетник Грђића", у: Р. Грђић, Записи из Херцеговине, Бг 2012; Д. В. Мастиловић, Српска елита из Босне и Херцеговине у политичком животу Краљевине СХС/Југославије (1918--1941), докторска дисертација, Бг 2013.

Ч. Оцић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)