ГАЈДЕ
ГАЈДЕ (арап*. gaida*/kaida; тур. gayda), дувачки, аерофони народни инструмент с мешином. Чине га једна мелодијска и једна или више бордунских свирала са писковима (са једним или два језичка) и еластични резервоар у који се ваздух удувава устима или ручним мехом. Различите варијанте овог инструмента користе се у фолклорним музичким традицијама готово у читавом свету, а присутне су и у другим музичким жанровима, односно слојевима друштва. Српске г. припадају источној групи г. -- са једним језичком на писку. Традиционално су фолклорни инструмент који се регионално разликује по броју свирала, односно по сазвучној структури музике која се на њима изводи, а потом и по специфичним конструктивним решењима појединих делова. Од Војводине ка источној Србији клинасто се протезао ареал трогласних г., док су у јужним крајевима доминирале двогласне, с тим што су и влашке г. на североистоку двогласне, а инструмената овог типа има и на југоистоку. Двогласне г. су као тип одређене малом мелодијском свиралом и великом самосталном бордунском свиралом. Jављају се у више варијаната, најчешће са седам рупица на предњој и једном рупицом на задњој страни мелодијске свирале. Трогласне г. имају двоцевну малу свиралу (попут дипала) са пет рупица на једној и једном рупицом на другој цеви која излази у наставак у облику рога или луле (због чега интонира кварту) и велику бордунску свиралу. Резервоар ваздуха jе од животињске коже, свирале су дрвене, а пискови од трске или зове. Г. су првенствено свадбарски и саборски инструмент, па њихов репертоар чине карактеристичне мелодије везане за свадбени ритуал (сватовци, путничке свирке) и народне игре. Некада популарне, током друге половине XX в. г. су у Србији готово нестале.
Д. Лајић Михајловић
Г. су познате код многих европских и ваневропских народа. Претпоставља се да потичу из Азије, а претече г. су инструменти с мешином познати у старом Риму, одакле су их римски војници проширили по читавом Римском царству. Постоје и тврдње да су г. старобалкански чобански инструмент. У Србији је овај инструмент сачуван у Војводини, у источној и југоисточној Србији. Свирач на г. је гајдаш. У народној традиционалној култури Србије разликује се неколико типова г.: двогласне (македонско-српска и влашка варијанта), трогласне и четворогласне (познате као дуде). Сврљишке г. сличне су онима из Македоније и Бугарске, с једноцевном пребираљком, и називају се карабе*.* Банатске г. (раширене и у Бачкој и у Срему) с двоцевном пребираљком, називају се трогласне г. Делови г. су: мешина, пребираљка, дулац и трубањ. Мешина је од уштављене козје, јареће, ређе јагњеће, овчије коже, са три отвора и служи као резервоар за ваздух. Ваздух улази кроз дулац, а излази кроз пребираљку и трубањ. Пребираљка (гајдуница, гајдурка, двојнице, карабе, карабље) јесте једноцевна или двоцевна мелодијска свираљка од шљивовог дрвета уметнута у дрвени нашак да би се повезала с мешином. Једноцевна пребираљка има девет рупица неједнаке величине. Двоцевна има десне и леве двојнице. Десне двојнице имају једну рупицу за пребирање на месту, где би на левој пребираљци, која има пет рупица, дошла шеста. Лева је пребираљка одоздо зачепљена дрвеним чепом, па се са стране налази прорез, тј. гласница, ради излажења ваздуха. Дуваљка (дулић, дувало, дулац, пуваљица) јесте дрвена цев од шљивовине, кроз коју гајдаш устима тера ваздух у мешину. Трубањ (прдак, прдаљица, прдаљка, буцало, рог) јесте дугачка свираљка утакнута у мешину. Састављена је од три ваљкасте цеви. Трубањ даје отегнути једнолични тон за све време гајдашеве свирке. Уз г. се играло а у неким крајевима и певало, најчешће на светковинама, саборима, вашарима, свадбама. Приликом свирања г. се најчешће држе испод леве руке а притиском мишице ваздух из меха тера се у гајденицу и прдаљку да би се добио тон. Познати гајдаши и уједно израђивачи г. у XX в. били су: Ацко Пејаков из Мокрина, Бранислав Зарић из Кикинде, Богосав Илић из Сврљига и др. У новије време постоји интересовање за ревитализацију свирања на г. У Етнографском музеју у Београду чува се 22 примерка г. Као традиционални музички народни инструмент г. су уписане 2012. под бројем 12 на националну листу нематеријалног културног наслеђа Републике Србије.
В. Марјановић
Етимологија ове речи и њене изведенице условиле су одређено симболично значење г. и у ликовним уметностима. Појмови везани за овај народни музички инструмент кретали су се од омаловажавајућег свирања типа ,,тра-ла-ла", смешног изгледа веселог човека у дречавом оделу, до грабљења згодне прилике и личног окоришћавања, слепог покоравања другоме, играња по туђој свирци, дувања у исти рог, сваког вражјег посла и стања тупавости или незаинтересованости (,,глуп као дудук", од тур. düdük: свирала, пиштаљка, звиждаљка). Због своја два главна саставна дела -- меха и свирале -- г. су се доводиле у везу са набреклим женским трбухом и усправним фалусом, претворивши се у лако читљиви симбол сексуалног сагрешења. Управо овакво значење имају гајдаш и калуђерица која га мами на смртни грех, приказани на средишњем делу триптиха Кола сена Хиjеронимуса Боша у мадридском Музеју Прадо (1500--1502). Г. се као симбол сексуалне настраности јављају и на другом Бошовом триптиху, у Врту уживања, на паноу Пакао (око 1500). Више гајдаша који забављају госте приказано је на сликама Свадбена игранка на отвореном (1566), Сеоски плес (1565--1567) и Свадбена гозба (1568) Питера Бројгела Млађег. На слици Уроша Предића Весела браћа -- жалосна им мајка (1887) гајдаш предводи тројицу пијаних мушкараца који гацају и посрћу по сеоском блату. На слици Весели Банаћани (1911) Стевана Алексића гајдаш са братијом која игрa и пије смештен је у кафански ентеријер, на једном од његових аутопортрета гајдаш је приказан као костур који свира (Весели боем, око 1917), а човек који свира г. постаје и самостални мотив (Гајдаш, 1911).
Љ. Н. Стошић
ЛИТЕРАТУРА: В. Ђорђевић, „Скопске гајдарџије и њихови музички инструменти", ГСНД, 1926, 1, 1--2; З. Марковић, Народни музички инструменти, Бг 1987; А. Гојковић, Народни музички инструменти, Бг 1989; Речник појмова ликовних уметности и архитектуре, I, Бг 2014.
*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)