ГРЛИЋ, Данко

ГРЛИЋ, Данко, филозоф-естетичар, лексикограф, универзитетски професор (Грачаница, Босна, 18. IX 1923 -- Загреб, 1. III 1984). Са породицом 1931. прелази у Загреб, где се школовао. Као средњошколац, постао је 1940. члан СКОЈ-а и илегално помагао НОБ, због чега је био и хапшен. После ослобођења радио је као новинар у листу Напријед, у Вјеснику и Народном листу. Критички је писао о улози клера у усташкој држави, због чега је екскомунициран из католичке цркве. Иако је био противник резолуције Информбироа, ухапшен је 1948. Провео је три месеца у логору на Голом отоку. Ослобођен је, али се није могао вратити новинарском послу. Уписује студије филозофије 1950, које завршава 1955. За време студија радио је најтеже физичке, коректорске и друге послове, али је успео и да објављује краће текстове. У тек покренутим Погледима, раној претходници Praxisa, где га је Руди Супек ангажовао као коректора, Г. почиње и списатељску делатност чланком о Ничеу, који ће постати једна од најважнијих тема његовог филозофског рада. Писао је рецензије и у Индустријском раднику. Преводилац је значајних дела: Дневник заводника Кјеркегора, Претпоставке социјализма и задаци социјалдемокрације Е. Бернштајна, Повијест филозофије Винделбанда и Хајмзета, Чему пјесници Хајдегера, Тако је говорио Заратустра Ничеа, Филозофију права Хегела и др. Мирослав Крлежа га је 1960. позвао за редактора за филозофију и социологију у Лексикографском заводу Хрватске. Афирмисао се као најзначајнији југословенски лексикограф у области филозофије. Поред око хиљаду прилога за Енциклопедију Лексикографског завода и прилога за Филозофијски рјечник Матице хрватске (Зг 1964, 1984), објавио је школски лексикон Филозофија (Зг 1963), Лексикон филозофа (Зг 1968, 1982) и Филозофија -- Енциклопедијски лексикон (Бг 1973), књиге у којима је обрадио и филозофске појмове и личности. Радећи у Лексикографском заводу написао је и 1969. одбранио докторску дисертацију Темељна мисао Фридриха Ничеа, која је исте године, нешто скраћена, објављена у Београду под насловом Ко је Ниче. Предавачка делатност Г. почела је на загребачкој Академији за ликовну умјетност 1962, и пре него што је докторирао. Трајала је до 1968, али му је после студентских демонстрација забрањен даљи рад. Предавачку активност наставио је када је позван на београдски Филозофски факултет 1971, где је био редовни професор за естетику, све док није добио место на ФФ у Загребу (1973). Ту је, као професор и шеф катедре за естетику, деловао до краја живота.

Истраживачки и списатељски рад Г. био је усмерен на критичко преиспитивање Ничеовог дела, разматрање историје естетичких идеја, могућности и савремене судбине естетике, на критику догматског марксизма, афирмацију изворне Марксове мисли и критику стања савременог света и југословенског друштва. Тиме је дао значајан прилог југословенској марксистичкој филозофији, струје око часописа Praxis. Његова расправа о Ничеу указује на фалсификовање филозофовог дела, критички разматра дотадашње интерпретације и одбацује искључива идеолошка читања овог мислиоца, како нацистичко тако и марксистичко (Лукачево), која га виде као претходника фашизма. Ничеово дело анализира у контексту епохе и у релацији према Кјеркегору и Марксу. Сматра да су три основне идеје овог мислиоца: смрт бога, воља за моћ и вечно враћање истог, које разјашњава смисао обе претходне мисли. Особеност Ничеовог дела види у синтези мисли и поезије, филозофије и уметности. Вечно враћање истог разуме као враћање уметничког, према којем се, као и према игри, мора саобразити сав живот. Указује на смисао и значај Ничеовог разумевања нихилизма као битног обележја времена, а идеју натчовека интерпретира из перспективе повратка човека из отуђења његовој аутономији и стваралаштву. Усмерен на филозофско разматрање уметности, Г. нарочито истиче Ничеову тезу да је уметност вреднија од истине и да се истина уметности не докучује у естетици као филозофској или научној дисциплини. Тај став ће следити и у властитим истраживањима о природи естетике. Г. интерпретација Ничеа није била само оригинална и запажена рехабилитација овог филозофа, него је била упечатљива афирмација нове методолошке позиције критичког а не негаторског односа према тзв. буржоаској филозофији и њеним мислиоцима.

Ничеанску инспирацију показује Г. дугогодишње и свестрано бављење естетиком изложено у четири књиге: Естетика I -- Повијест филозофских проблема (Зг 1974), Естетика II -- Eпоха eстетике (Зг 1976), Eстетика III -- Смрт естетског (Зг 1978), Естетика IV -- С ону страну естетике (Зг 1979). Овај најцеловитији југословенски приказ естетике ауторово становиште исказује поднасловима о „смрти естетског" и у трагањима која надмашују позицију традиционалне естетике. То становиште полази од Марксове идеје о надилажењу филозофије и преноси је на схватање уметности, којој свака естетика успоставља преуске оквире. Г. утврђује начелну немогућност естетике као посебне филозофске или научне дисциплине. Радикално одбацује сваку помисао о естетици као формулисању образаца уметничког стваралаштва, а филозофију уметности разуме врло широко, као „уметнички приступ уметности", уметнички начин живота, стваралаштво и игру. Становиште „с ону страну естетског" код Г. је мишљено као захтев да се „сам живот конституира као умјетничко дјело", да се „умјетнички живи", тј. да стваралаштво постане принцип не само уметничког, него целокупног људског деловања. Зато је последња Г. књига За умјетност (Зг 1983) прегнантно сажела његов програм -- „За умјетност а не за естетику", уз одбацивање „стереотипа о умјетничком" и разјашњењима о односу између уметности и филозофије, што је централна тема Г. животног дела, али и једне од првих његових књига (Умјетност и филозофија, Зг 1965).

Као ангажованог филозофа Г. најбоље представљају сродне књиге Зашто (Зг 1968) и Contra dogmatikos (Зг 1971). У њима расправља о филозофском етосу, смислу ангажмана у филозофији, о храбрости, догматизму и пише против апологије постојећег заступајући став да није довољно само знати, него и хтети и смети казати истину. Тај захтев Г. је следио у властитом делу и филозофском деловању. Његово јавно деловање везано је пре свега за филозофске институције. Био је председник Хрватског филозофског друштва (1966--1968), члан редакције часописа Praxis и управе Корчуланске љетне филозофске школе, институција које су афирмисале југословенску марксистичку филозофију у свету. Један од наугледнијих и најплоднијих југословенских филозофа био је познат и признат и изван своје земље. Држао је предавања у Немачкој, Швајцарској и Француској. Сарађивао је са водећим европским филозофима. Више од 50 његових радова објављено је на страним језицима. О његовој филозофији написана је и докторска дисертација у Италији још за време његовог живота (Т. Prekpalaј, Umanismo e marxismo in Danko Grlić, Padova 1977). Њему у част, одржан је и међународни симпозијум (2004), а објављена су и два зборника радова. Рад Г. у Београду, предавања и књиге које су ту имале прва издања, имао је снажан утицај, не само у филозофској средини.

ДЕЛА: О комедији и комичном, Бг 1972; Марксизам и умјетност, Зг 1979; Мисаона авантура Валтера Бењамина, Зг 1984; Изазов негативног, Бг 1986; Одабрана дјела I--IV, Зг--Бг 1988.

ЛИТЕРАТУРА: Љ. Тадић, М. Марковић, З. Гавриловић, и др., Кад уметност завлада светом -- Спомени Данку Грлићу, Студент, 18. IV 1984; Умјетност и револуција -- Споменица Данку Грлићу, Зг 1989; Зборник радова у част Данка Грлића поводом 20 година од његове смрти, Зг 2004.

Здравко Кучинар

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)