ГЕОРГИЈЕ (Летић)

ГЕОРГИЈЕ (Летић), епископ банатски, писац, задужбинар (Стари Бечеј, 31. IV 1872 – Београд, 8. XI 1935). Световно име било му је Ђорђе. После гимназије у Новом Саду завршио је Карловачку богословију и Богословски факултет у Черновицама са степеном доктора теологије. Замонашен је 1895. у манастиру Беочин, а 1901. постао придворни архимандрит. Радио је као професор црквеног права, катихетике и педагогике у Карловачкој богословији, једно време био настојатељ манастира Беочин, патријаршијски скевофилакс (ризничар), члан уредништва Богословског гласника и разних комисија. За епископа темишварског изабран је једногласно 1903, а следеће године хиротонисан и устоличен. Чувар трона карловачких патријараха (1919–1922), који је 1913. остао упражњен мученичком смрћу патријарха Лукијана (Богдановића), истовремено мандатар упражњених епархија Горњокарловачке и Бачке. На његову молбу поништен је његов избор за епископа бачког. Оставши на катедри темишварских епископа 1918–1931, резидирао је у Великој Кикинди. Реорганизацијом Српске цркве по Уставу из те године постао је епископ банатски са седиштем у Вршцу.

Крепкo и хармонично изграђена личност, интелектуално, морално и духовно, отмен и племенит, лако је успостављао контакт са свим слојевима народа. Као епископ сав се посветио архипастирским, црквено-школским и народним пословима. Имао је изразит смисао за конкретно организовање и практичан рад. Прва брига била му је школска просвета. Аутор је реформе верске наставе у школама Карловачке митрополије. За средњошколце је отворио интернате (посебно мушке и посебно женске) у Великој Кикинди и Темишвару. У Вршцу и Великом Бечкереку основао је Васпитне домове за школску омладину. Друга брига били су му манастири – његовим трудом обновљен је манастир Кусић који су 1788. спалили Турци. Уз манастире обнављао је монаштво. Како у многим местима није било православних храмова, његовом заслугом они су изграђени у селима Велика Греда, Велике Ливаде, Руско Село, Стајићево, Купиник, Милетићево, Дебељача и Вишњићево. У својој епархији основао је монашку школу за образовање монаха. Био је активан у организовању црквеног живота васпостављене Српске патријаршије 1919–1920. као члан Средишњег архијерејског сабора уједињене СПЦ. Један је од тројице твораца Устава СПЦ (поред Гаврила црногорско-приморског и Јосифа битољског) који уз мале измене траје и данас. Редовно је биран за члана СА Синода или Патријаршијског Управног савета.

Књижевним и научним радом почео је да се бави као студент у Черновицама. Написао је велик број чланака, приказа који сведоче о његовој богословској спреми. Писао је архијерејске посланице и богословске радове, те много преводио. Објавио је Катихизис (Ср. Карловци 1900) који је коришћен у основним школама Карловачке митрополије, Босне, Херцеговине и Далмације, доживео неколико издања и био преведен на чешки. Његовом заоставштином подигнут је манастир Св. Меланије у Зрењанину. Сахрањен је у Саборној цркви у Вршцу.

ЛИТЕРАТУРА: „Четрдесетогодишњица свештеничке службе Њ. Пр. еп. Георгија Летића, еп. Темишварског", Гласник, Темишвар, 1934, 1; Д. Најдановић, „†Георгије Летић, епископ банатски", ХМ, 1935, 9; „Некролог епископу банатском Георгију Летићу", Зборник епархије банатске, 1936, 1; С. Вуковић, „Др Георгије Летић епископ банатски – поводом педесетогодишњице његовог упокојења", Гласник СПЦ, 1985, 9; С. Вуковић, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Бг–Пг–Краг. 1996.

Радомир Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)