# ГЕНЕКС (Генералекспорт)
**ГЕНЕКС (Генералекспорт)**, специјализовано државно предузеће за реекспортне и друге спољнотрговинске послове, основано Одлуком Владе НР Србије од 30. V 1952. под називом Генералекспорт. Предузеће је настало када је расформирано Министарство спољне трговине, а Југославија почела да развија економске односе са Западом, за шта су биле потребне чврсте (конвертибилне) валуте, па је 19 радника малог увозно-извозног предузећа „Морава" пребачено у фирму за којом се јавила потреба. Истовремено формирана су реекспортна предузећа и у другим републикама, изузев Црне Горе. Први директор био је Михајло Жупањевац, али као најзаслужнији за настанак и успон истичу се Владимир Вишњић, помоћник министра за увоз-извоз НР Србије, и Ратко Дражевић, пуковник УДБ-е, који су у **Г.** почели као саветници. Иако тада Југославија није производила робу за западноевропско тржиште, **Г.** је почео да ствара организациону мрежу представништава у иностранству: „BSE Company Ltd." (основано је у Лондону 1954), „Combick Frankfurt GmbH" (1955), „Centroproduct Milano S.p.A." и „Impex Overseas Corp." (1956), „Yugoscandia AB Stockholm" и „Yougo-Arab Beirut" (1960, при чему је ова друга фирма касније пребачена на Кипар). По нормализацији односа са СССР-ом и источним блоком отварају се представништва **Г.** у Москви (1963), Прагу (1970), Берлину (1971) и Будимпешти (1972). У почетку се **Г.** бавио извозом пољопривредних производа и увозoм луксузне и робе широке потрошње, да би временом спољнотрговинско пословање проширио на туризам, саобраћај, грађевинарство и финансије. У оквиру **Г.** оснивају се „Југотурс" (1956) и „Авиогенекс" (1968). Директор Вишњић је смењен 1972, у оквиру сламања „техно-менаџерско-либералних" привредних и политичких руководилаца, који је био усмерен само против српских кадрова. Почетни импулс је била једна Титова опаска из октобра 1972, на састанку с политичким активом Србије, а на рачун реекспортера. На делу су били тзв. децентрализација и стварање националних економија, у оквиру које је југословенска оријентација **Г.** била велика сметња.
Ипак, под новим директором Миодрагом Савићевићем, који је прошао школу **Г.** од помоћног референта до директора дирекције, задржана је водећа позиција **Г.** у спољној трговини, и поред њене „децентрализације" крајем 70-их година, када у Хрватској део његових послова преузимају „Астра" и „Бродокомерц", у Словенији „Емона", у Војводини „Агровојводина", а и у Београду добија јаке конкуренте („Инекс", затим „Прогрес" и др.). Савићевић је тада окупио низ способних људи, од којих ће неки постати и остати водећи српски бизнисмени. **Г.** 1979. гради први хотел де лукс категорије у земљи – „Интерконтинентал", део међународног ланца, а 1980. подигнута је по пројекту Михајла Митровића у бруталистичком стилу административно-стамбена зграда Западна капија или **Г.** кула, други по висини солитер у Београду (115 м), који је постао један од симбола Београда. Почетком 80-их једном од највећих инвестиција **Г.** Копаоник се претвара у најатрактивнији зимски туристички центар југоистока Европе. У овом периоду **Г.** прераста у једно од највећих предузећа у Југославији, које је крајем 1989. остваривало око 12–13% од укупног спољнотрговинског биланса Југославије и 27% Србије. Годишњи промет овог предузећа за 1990. износио је 6,87 млрд. долара. Са готово 6.500 запослених и преко 70 предузећа и представништава у земљи и иностранству (од Западне и Источне Европе преко Кине, Индије, Блиског и Средњег истока, Америке, делом Африке, а било је у току и стварање мреже на Далеком истоку) и с посредничком мрежом коју је чинило 1.500 светских агенција, **Г.** је преко туристичког предузећа „Југотурс" доводио у Југославију у просеку више од 800.000 туриста годишње, а промет ове туристичке фирме био је 350 мил. долара. „Авиогенекс" је имао осам авиона, обрт од 65 мил. долара и превозио је годишње више од 600.000 путника. Осим хотела и апартмана (хотел „Интерконтинентал" у Београду, **Г.** апартмани, **Г.** хотели на Копаонику), **Г.** је имао објекте и на хрватском и црногорском приморју.
Значај и утицај **Г.** били су и већи него што показује његово пословање. Још у време директоровања В. Вишњића, уз претходну политичку сагласност и подршку Слободана Пенезића Крцуна и Драже Марковића, **Г.** је, у периоду 1960–1963, својим новцем изградио „Маракану", стадион ФК *Црвене звезде* (од 2014. стадион „Рајко Митић"), на месту старог стадиона СК *Југославија*, отвореног 1927. Под Вишњићем **Г.** је фактички надрастао државу, пошто су друге земље уместо од НБЈ гаранције узимале од **Г.**, а сам **Г.** је Народној банци повремено одобравао позајмице. Касније, 80-их година у Југославију је после шеснаестогодишњих покушаја доведен „Мекдоналдс", ланац од 24.000 ресторана у свету, као и „Делифранс", позната француска пекарска компанија. Врхунцем се ипак сматра пројект „Југо Америка", када је у неколико година у САД продато око 150.000 крагујевачких аутомобила, иако је тај подухват оставио огромне дугове.
Почетком 90-их, које су обележили ратови на просторима некадашње Југославије и увођење економских санкција међународне заједнице Србији, долази до драстичног пада пословања и несагледивих штетних последица по овај гигант. Због политичких сукоба и „непослушности" (одбио да на директорско место постави Зорана Тодоровића Кундака, од 25 мил. долара колико му је тражено за зајам за привредни препород Србије уплатио је пет и поклонио три, и најзад успротивио се да се уместо „Сименса", дугогодишњег партнера ПТТ-а, доведе француски „Алкател"), смењен је дугогодишњи директор М. Савићевић, а послове **Г.** преузимају друге друштвене („Прогрес" и „Инекс") или приватне фирме („Делта"). Током 90-их представништва у иностранству прерастају у приватне спољнотрговинске фирме, а судбина несталог новца није разјашњена. Истовремено започиње (рас)продаја фирми и имовине **Г.** („Југотурс" је продат грчкој фирми „Травелвеј", „Мекдоналдсу" су продате акције, Ненаду Ђорђевићу, односно ЈУЛ-у, зграда у улици Ђуре Ђаковића, предратног власника Владе Илића, продат је део флоте „Авиогенекса", „Делифранс" је ушао у састав приватног предузећа). Године 1998. покренут је предстечајни поступак. Од 2000. **Г.** потресају афере изазване несавесним пословањем руководства, а од 2005. налази се у реструктурисању са свега шест запослених. Под Радоманом Божовићем 1999. доносе се одлуке да дугови фирме буду остављени у старом предузећу с десетак запослених, а здравији хотелски део и имовина пребачени у ново предузеће „International CG д.о.о." (ИЦГ). Одлуке су спроведене, после неколико неуспелих покушаја, под Савићевићем, који је био и директор нове фирме, 2003. када је пренет капитал **Г.** („Интерконтинентал", **Г.** апартмани, „Авиогенекс", Туристички центар Копаоник, „Југотурс", Хотел „Алет" у Бечићима, и сва потраживања **Г.** према другим компанијама) на компанију „International CG". На ИЦГ је пренето готово 99% имовине **Г**. То је оцењено као незаконито, као и издавање у закуп на 99 година парцеле грађевинског земљишта површине 1,2 ха у блоку 20 у Новом Београду без расписаног тендера, слободном нагодбом Конзорцијуму „Неимар–Б", „Кемоимпекс" и „Ирва" 2004, што је био разлог хапшења М. Савићевића, Петра Новаковића, Ивице Лукића, Владимира Гајића и Небојше Премовића 2007. У 2006. Хотел Београд „Интерконтинентал" изгубио је лиценцу и 2007. преименован је у „International CG" а затим „Continental Hotel Belgrade". Године 2008. купује га „Делта холдинг" и укључује га 2013, након реконструкције, у ланац „Crownе Plaza". **Г.** апартмани, енергана и тениска хала у Београду продати су компанији „Delta Real Estate". Имовина **Г.** на Копаонику – хотел „Гранд" и апартмани „Сунчани врхови" продати су конзорцијуму који чине „МК група" и аустријска туристичка група „Falkensteiner Michаeler". Директори **Г.** били су: М. Жупањевац (1952; први формални директор и кум предузећа), В. Вишњић (1952–1973), М. Савићевић (1973–1990. и 2000–2005), Андрија Дозет (1990–1999), Р. Божовић (1999–2000), П. Новаковић, В. Гајић (генерални директор фирме „International CG"), И. Лукић и Н. Премовић (директор Туристичког центра Копаоник, у саставу компаније „International CG").
ИЗВОРИ: Документација ПКС; Б. Степановић, „Држава у држави", *НИН*, 30. III 2000; Д. Боаров, „Крај једног мита", *Време*, 11. X 2007; „Био једном један Генекс", *Блиц*, 6. IV 2008; З. Секулоски, „Како је разграбљен *Генералекспорт*", *Маркс 21*, 1. II 2009; М. Љ. Поповић, „*Генекс кула* тражи купца", *Вечерње новости*, 29. VIII 2016.
ЛИТЕРАТУРА: Р. Грујић, *Како смо смењени*, Бг 1989; Д. Боаров, *Дебеле књиге и дебеле мачке*, Бг 2011.
Рајко Буквић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)