# ГУСКА
**ГУСКА**, свака птица племена Anserini из породице пловки (пловуша, Anatidae) из реда Anseriformes. У поређењу са друга два племена, лабудовима и паткама, **г.** су средње величине и са средње издуженим вратом, јаким и високим, бочно стиснутим кљуном прилагођеним за кидање биља. Врхови крила и реп су увек црни или тамномрки, а надрепак и подрепак су бели. Снажне ноге усађене су ближе средини тела, што омогућује ниже тежиште и стабилност при ходу, а прилагођеност је за кретање на сувом. У Србији живе два рода, крупне **сиве** **г.** (*Anser*) чије су ноге ружичасте или наранџасте, кљунови у просеку снажнији а перје горње стране најчешће сивомрко, и већином ситније **црне** **г.** (*Branta*) са црним ногама, црним перјем на већем делу главе и врата, мање робусним кљуновима и општом тамнијом бојом перја. **Дивља г.** (*Anser аnser*), позната и као сива **г.**, најкрупнија је **г.** у Србији и изворна је врста свих западних сојева **домаће г**. Има крупну главу и масиван наранџаст или ружичаст кљун с белим рожним „ноктом" на врху, и ружичасте ноге. Дугачка је 68–91 цм, а распон крила јој је 147–180 цм. Сивомрке је боје, тамније на глави, а светлије на грудима и трбуху, који је, мање или више, посут тамним пегама. Покривна пера крила су светлосива. Врло су бучне и у лету и на тлу, а гакање им је као код домаћих **г**. Женка за три дана сагради велико гнездо на тлу близу воде у густишу тршћака и снесе 4–6 (или више) беличастих јаја и на њима лежи око месец дана. Млади су покретљиви дан-два после излегања и за мајком напуштају гнездо. Полећу у узрасту од око осам недеља. Раније честа и распрострањена по барама и ритовима дуж већих река у Србији, дивља **г.** је, услед исушивања средином XX в. постала сасвим ретка и гнездила се само на врло малом броју места у Војводини. Почетком XXI в. популација је почела да се обнавља и процењена је на око 250 парова, који се гнезде махом у Бачкој и Банату. У периоду сеобе и зимовања појављује се у већем броју (у хиљадама) на великим воденим површинама, заједно са другим врстама **г**. Главна зимовалишта су на Дунаву. **Глоговњача** (*Anser fabalis*) је нешто мања **г**. Не гнезди се у Србији, али је некада била врло присутна на сеоби и зимовању на многим пољима у близини вода. Почетком XXI в. постала је врло ретка и малобројна у Србији. Појављује се у малим јатима заједно са другим врстама **г**. То је северна смеђесива **г.**, глава и врат су јој тамнији од груди, а пера леђа и горња покривна пера крила имају беле рубове. Кљун је наранџасто-црн, а ноге наранџасте. **Краткокљуна г.** (*Anser brachyrhynchus*) врло је ретка гренландско-исландска **г.** и досад је у Србији само три пута нађена зими. То је смеђесива **г.**, глава и врат су јој тамнији од груди и леђа, а горња покривна пера крила су сивкаста. Кратког је црно-ружичасто-црног кљуна, а и ноге су ружичасте. **Лисаста г.** (*Anser albifrons*) не гнезди се у Србији, али је најзаступљенија **г.** на пролазу и зимовању (неколико десетина хиљада). То је крупна арктичка сивомрка **г.**, дугачка 64–81 цм и распона крила 130–165 цм. На доњем делу чела и на основи кљуна има белу лису. На светлим грудима и горњем делу трбуха су код одраслих тамне попречне траке и пеге. Кљун је ружичаст, а ноге јарконаранџасте. Одмара се на незалеђеним водама, а храни се на пољима. **Мала лисаста г.** (*Anser erythropus*) не гнезди се у Србији, а ретка је и малобројна на сеоби и зимовању и релативно редовно се виђа само на рибњацима и сланим језерима Баната. То је омања нордијска **г.** која се, осим по величини, од **лисасте г.** разликује само по жутом обручу око ока и по већој белој лиси која се протеже целим челом до темена. **Снежна г.** (*Anser caerulescens*), због друкчије боје перја често сврставана у посебан род *Chen*, врло је ретка северноамеричка **г.** и досад је само једном ујесен поуздано нађена у Србији. Јавља се у две боје – снежнобелој, осим црних врхова крила, и у сивоплавој с белом главом. **Гриваста г.** (*Branta bernicla*) не гнезди се у Србији, него се само зими веома нередовно појављује (Београд 1933, Уздин 1979). То је мала арктичка **г.** кратког кљуна и врло кратког репа. Уједначено је тамносивомрка, с белим ознакама на странама врата и белим подрепком. **Белолика г.** (*Branta leucopsis*) не гнезди се у Србији, него само зими нередовно долази са Арктика. То је **г.** средњег стаса, белог лица, црног потиљка, врата и груди, а белог трбуха, док су леђа и крила сребрнастосива са црно-белим попречним тракама. **Г.** **црвеновољка** (*Branta ruficollis*) не гнезди се у Србији, али приликом сеобе сваке године у малом броју долази из Сибира на Слано копово у Банату, док се другде појављује сасвим нередовно. То је упадљиво шарена **г.**, црно-бело-риђег перја. Најмања је врста у роду, с малим нежним кљуном. **Кaнадска г.** (*Branta canadensis*) не гнезди се у Србији, него се само нередовно појављује (Дунав код Нештина 1987, рибњак код Колута 1998–2000). Није искључено да су те **г.** пореклом из узгоја (изворно је са севера Америке). То је крупна **г.** црне главе и врата, белих образа и смеђег тела.
Воислав Васић
Домаћа **г.** води порекло од европске дивље сиве **г.** (Anser), која је распрострањена у средњој и северној Европи, а зими се сели на југ све до северне Африке. У Aзији постоји и дивља квргава **г.** која је родоначелник домаће лабудасте (квргаве) **г**. Доместикација **г.** извршена је у Египту 2.000 година п.н.е. У старом Риму такође је била позната као домаћа живина, а по предању, **г.** су у рату Римљана са Галима спасле Капитол (390. п.н.е). Интересантно је да су стари Римљани знали за поступак кљукања **г.** како би добијали квалитетну јетру која је и тада била деликатес. **Г.** има крупно тело насађено на снажне кратке ноге које се завршавају са четири прста, а између три предња прста разапете су пловне кожице. Тело **г.** је обрасло густим перјем отпорним на воду. Код **г.** је добро развијена тртична жлезда, која лучи масни секрет за премазивање перја. **Г.** имају снажан кљун снабдевен посебним рожним ламелама. Имају веома дугачак врат и издужен труп, са широким грудима и леђима, крила су им добро развијена, чврста и снажна. На трбуху, између ногу, код крупних типова налази се кожни набор, који скоро додирује земљу. Полни диморфизам је слабо изражен. **Г.** нагињу моногамији, мада се чешће везују 2–3 женке за једног мужјака. **Г.** у приплод улазе са 9 до 12 месеци старости и у једној сезони носе 20 до 80 јаја. Носивост се код **г.** повећава до треће или четврте године ношења, а у приплоду се могу задржати све до 8. године старости. Већина раса је задржала добар инстинкт лежења и посебно се добро брину о подмлатку. Код европског типа период инкубације јаја траје просечно 28 дана. Гушчићи су отпорни и већ после 3-4 недеље могу се гајити са одраслим **г**. Имају интензиван пораст. Са 2,5 до 3 месеца постигну масу од 3 до 5 кг. **Г.** се мање гаје у односу на друге врсте домаће живине. Оне се данас углавном гаје полуинтензивно или чак екстензивно. У производњи предњаче мале породичне фарме или се гаје у оквиру окућнице. Према статистичким подацима (FAOSTAT) у свету се гаји нешто више од 300 милиона **г.** – највише у Кини, Египту и Украјини. Код нас се **г.** гаје у веома малом броју. Од укупног броја живине у Србији (26.711.220 јединки) највише су заступљене кокоши, а свега 3,4% чине друге врсте (ћурке, патке, **г.**, морке).
Домаћа, аутохтона **г.** је заправо назив за популације **г.** које се дужи низ година гаје на једном ограниченом простору уз минимално мешање са другим расама. Тешко је дефинисати карактеристике оригиналне домаће расе, јер је настала непланском селекцијом којој је и даље изложена. Домаћа **г.** је врло отпорна, адаптирана на одређени простор, скромних захтева у погледу исхране и неге, али и оскудних производних карактеристика. Код нас се помиње неколико сојева домаће **г.**: бела сомборска, дунавска тршава и новопазарска **г**.
**Сомборска бела** **г.** некада се гајила у знатно већем броју у Војводини, у околини Сомбора. Данас се њен број значајно смањио због одумирања салаша, односно сеоских домаћинстава где је она углавном гајена. **Г.** је белог перја, ружичастог кљуна и ружичастих ногу. Препознатљива је по томе што испод крила на горњем делу трбуха често има више дугих коврџавих пера која упућују на блиску генетску везу са дунавском тршавом **г**. Њено перје је изузетно доброг квалитета, равно и приљубљено уз тело. Телесна маса одраслог гусана је 3–5 кг, а женке 3–3,5 кг. Годишње носи 15–20 јаја просечне масе 130–140 г. Скромних је захтева у гајењу, добро користи пашњаке на којима проводи цео дан, а прихрањује се врло мало и то искључиво кукурузом. Кроз 3–4 чупања произведе се 250–350 г. врло квалитетног перја по грлу. **Дунавска тршава** **г.** мањих је телесних оквира у поређењу са сомборском. Беле је боје, мада може бити и сива. Перје је коврџаво и спушта се до земље, свиласто је, врло фино, увијено на леђима, крилима, седлишту и корену репа и дуго до 40 цм. Одрасли гусани имају масу 3,5–4,5 кг, а женке 3–3,5 кг. Просечна годишња носивост **г.** је 12–15 јаја, чија је тежина 120–140 г. **Новопазарска** **г.** је крупнија раса у односу на сомборску и тршаву **г**. У прошлости је гајена у већем броју у околини Новог Пазара. Карактеристика новопазарске **г.** је специфична боја перја. Крила, леђа, глава и врат су јој сиви, а остали делови тела бели. Неке јединке имају бело перје на врату, а сиво на глави. Маса гусана у приплоду је 5–6 кг, а женке 4–5 кг. Поред домаћих, аутохтоних раса **г.**, постоје и племените расе које се гаје у целом свету. Најзаступљеније расе **г.** су ембденска, бела италијанска, тулуска, померанска и севастопољска. Посебну врсту чини **кинеска или квргава** **г.**, која потиче од дивље квргаве **г.** (*Anser cignoides*), која и данас живи у дивљем стању на простору Азије, а одатле се проширила и у друге крајеве света. У Европу је стигла тек 1848. и то најпре у Енглеску. Лако је препознатљива по кврги на корену кљуна по чему је и добила име, а зове се још и китајска, сијамска или афричка **г**. Ова **г.** подсећа на мешавину **г.** и лабуда. Јавља се у два типа, тамни и бели. Кврга и кљун код сиве **г.** су тамно обојени, са писковима и стопалима наранџасте боје, а код белог типа сви ови делови су наранџасти. Женке су тешке 5–6 кг, а гусани 6–7 кг. Производи доста квалитетног меса, које је нежне грађе, што се посебно цени. Добра је носиља, у сезони снесе 60–70 јаја која су беличасте боје. Кинеска квргава **г.** може да се пари са другим расама **г.** иако не потичу од истог родоначелника, а мелези добијени из ових укрштања увек су плодни.
Нико Милошевић; Леја Перић
По веровању старих Египћана, дивља **г.** која је живела украј Нила сматрана је великом причљивицом и створитељком света. Фараонова душа приказивана је у њеном облику, а будући да су сматране оличењем Божје воље, церемонијом пуштања четири **г.** са четири стране света обележаван је избор новог владара. У грчкој и римској митологији, она је атрибут Хере и Афродите, а симбол Хермеса, Ареса, Ероса и Пејто. Као симбол Јуноне, богиње заштитнице жена и брака, оличавала је супружничку верност и морално уздизање. Због легенде по којој су **г.** са римског Капитола својим гакањем спасле град од изненадног ноћног напада Гала (390. п.н.е.), оне постају знамење будности, опрезности и провиђења, и почињу да се уважавају као свете птице. У средњовековним збиркама басни **г.** се приказују како пажљиво слушају проповед лисице, у пренесеном смислу означавајући лаковерни народ који варају лажни фратри. Јавља се и у народним причама, пословицама и у бајкама браће Грим. У хришћанској уметности, код римокатолика, **г.** су симбол Св. Мартина, чије су скровиште откриле становницима француског града Тура којима ће постати бискуп, а код православних симбол Св. Трифуна, који их је у младости чувао. Једну од најлепших приказа овог светитеља са четири **г.** у углу представља престона икона из око 1720. непознатог зографа за стари иконостас српске цркве Успења Богородичиног у Вилању у Барањи недалеко од Шиклоша (Мађарска), данас у Црквено-уметничкој збирци српске православне Будимске епархије у Сентандреји. По лету дивљих **г.** некада су одређивани повољни дани за градњу, ратне походе и трговину, док се данас **г.** сматра глупа особа или незналица углавном женског рода, склона оговарању и брбљању.
Љиљана Н. Стошић
ИЗВОР: www.fao.org/faostat/en/#data/QA.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Давидов, *Иконе српских цркава у Мађарској*, Н. Сад 1973; Ј. Шоти, С. Димитријевић, „Прилог познавању барске орнитофауне западног дела Баната (*Gaviiformes, Podicipediformes, Pelecaniformes, Ciconiformes* и *Anseriformes*)", *ЗМСПН*, 1974, 46; *Споменици Будимске епархије*, Бг 1990; О. Секереш, Г. Пап, „Белолика гуска (*Branta leucopsis*) посматрана код Суботице", *Ciconia*, 1995, 5, 76; М. Ивовић, С. Пузовић, О. Визи, „Налази гуске црвеновољке (*Branta ruficollis*, Pallas, 1764) у Југославији", *Заштита природе*, 1998, 50: М. Туцаков, „Савремени налази канадске гуске (*Branta canadensis*) на рибњаку код Колута", *Ciconia*, 2000, 15; М. Шћибан, М. Туцаков, „Риђоврата гуска *Branta ruficollis* на Сланом Копову", М. Шћибан, „Белолика гуска *Branta leucopsis* на Сланом Копову", *Ciconia*, 2006, 15, 108–109; М. Шћибан и др., „Посматрања гуске црвеновољке *Branta ruficollis* током новембра 2010. на Сланом Копову", *Ciconia*, 2010, 19, 172–173; Н. Милошевић, Л. Перић, *Технологија живинарске производње*, Н. Сад 2011; *Пољопривреда у Републици Србији. Попис пољопривреде 2012*, 1–2, Бг 2013; *Речник појмова ликовних уметности и архитектуре*, Бг 2014; М. Шћибан и др., *Птице Србије: критички списак врста*, Н. Сад 2015; С. Пузовић и др., *Птице Србије: процена величина популација и трендова гнездарица 2008–2013*, Н. Сад 2015; М. Шћибан и др., „Мала лисаста гуска *Anser erythropus* посматрана на Сланом Копову", *Ciconia*, 2016, 22–23.
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)