# ГРБОВНИК

**![001_SE_IV_Kopija-fiktivnog-rodoslova-Pedra-Oxmucevica.jpg](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-09/scaled-1680-/001-se-iv-kopija-fiktivnog-rodoslova-pedra-oxmucevica.jpg)ГРБОВНИК** (енг. *armorial*; нем. *Wappen-buch*), зборник, односно збирка грбова. Најстарији рукописни и сликани **г.**, настали у ХIII в. у западној Eвропи, били су у форми свитака, а касније су били коричени и као књиге. Грбови су у њима могли бити сакупљени и организовани на основу неког посебног догађаја (сабора, похода или турнира), институционално (чланови неког витешког реда), тематски, регионално итд. Од XV в. појављују се и штампани **г**. **Г.** треба разликовати од грбовнице која је повеља о додели грба титулару. Нису познати српски средњовековни **г.**, а српски грбови у западноевропским **г.** позног средњег века веома су ретки.

За српску хералдику веома су важни рукописни *илирски **г***. Име „илирски" дугују погрешном уверењу из XVI в. да су сви јужнословенски народи наследници палеобалканских Илира. Илирски **г.** су се појавили у Приморју, Италији, Шпанији и Аустрији крајем XVI и почетком XVII в. Ти **г.** садрже српске и друге јужнословенске владарске, земаљске и породичне грбове. Илирска хералдика је у тесној вези с личним и политичким амбицијама шпанског адмирала дон Педра (Петра) Охмучевића Гргурића, пореклом из Сланог код Дубровника. Читав покрет илирске хералдике, међутим, има ширу политичку и идеолошку основу. Међу ученијим људима Далмације, Дубровника и Боке которске, почео се у ХVI в. развијати духовни и политички „словински" покрет прожет јужнословенским родољубљем и преурањеном надом у скору пропаст Османског царства. Иако настао у духовном крилу католичке цркве, овај покрет је своју историјску основу нашао у средњовековној државности српских земаља и епској традицији о српским велможама, јунацима, слави и богатству некадашњег словенског света.

![002_SE_IV_Grbovnik-Korenica-Neorica.jpg](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-09/scaled-1680-/002-se-iv-grbovnik-korenica-neorica.jpg)Дон Педро Охмучевић, шпански адмирал, желео је да покаже своје наводно старо и разгранато племенито порекло, а пошто није могао да прибави аутентичне доказе, послужио се фиктивним родословима и документима. Године 1595, ако не и раније, појавио се тако **г.** са преко 150 грбова који приказују славу и моћ некадашњег Душановог царства, али и старо и племенито порекло дон Педра, као и његових стварних и тобожњих предака и рођака. Познато је преко 20 различитих копија, данас изгубљеног „оригинала", односно протографа Охмучевићевог **г**. Неки од тих **г.** преписивани су доцније за потребе млађих грана породице Охмучевић, али већина других настала је да би прославила какав други род или као резултат одређене политичке пропаганде. Најстарији познати илирски **г.** с краја XVI и почетка XVII в. су: ***Г.** Коренића Неорића* (Национална и свеучилишна књижница у Загребу); Тасовчићев г. и *Београдски **г.** II* (Музеј примењене уметности у Београду); Лондонски г. (Друштво антиквара у Лондону); Берлински г. (Немачка државна библиотека у Берлину), Алтанов г. (Универзитетска библиотека у Болоњи) и Палинићев г. (Архив ХАЗУ, Загреб). Међу позније преписе из XVII и XVIII в. спадају и Скоројевићев г. (Дворска библиотека у Бечу), Београдски г. (некада у Народној библиотеци у Београду, изгорео 1941), Фојнички г. (Фрањевачки самостан Св. Духа у Фојници), *Оловски **г.*** (Универзитетска библиотека у Болоњи) и *Вукославићев* или Борелијев г. (приватна збирка).

Сви илирски **г.** имају сличан садржај. На насловној страни се истиче да је рукопис препис старог **г.** са Свете Горе који је саставио „Бан од цимерја", тј. херолд цара Душана. Потом следи преглед садржаја, а онда слике заштитника и светаца. Иза ових нижу се грбови у строго хијерархизованом поретку: грб цара Стефана (Душана), који је заправо композитни грб „илирских", тј. јужнословенских земаља: Македоније, Босне, Далмације, Хрватске, Славоније, Бугарске, Србије, Рашке, Приморја и Хума. После грба цара Душана следе грбови наведених земаља, као и „Илирије", а иза тога династички и породични грбови. На првом месту међу њима су владарске династије и истакнуте властеоске породице. Ту су краљевске породице (Немањићи, Мрњавчевићи, Твртковићи, Котроманићи), као и владарске и великашке породице чија су имена у XVI и XVII в. била запамћена и позната (Хребељановићи, Бранковићи, Црнојевићи, Балшићи, Косаче, Хрвојевићи, Јабланићи, Војновићи). Охмучевићев грб је на истакнутом месту, одмах после највећег племства, а ту су и грбови његових рођака и предака. Највећу групу породица у **г.** представља босанско и хумско племство, породице које се везују за јадранско залеђе (Пољица), као и влашка братства, катуни и родови, углавном из Херцеговине. Србија и Зета су представљене само најпознатијим династијама и породицама. У **г.** су и знамења легендарног племства, познатог из народне епске традиције.

![003_SE_IV_ZNAMENJA_TABLA-1.jpg](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-09/scaled-1680-/003-se-iv-znamenja-tabla-1.jpg)

Поређење илирских **г.** с аутентичним археолошким, сфрагистичким и нумизматичким средњовековним изворима показује да ови зборници садрже доста аутентичних хералдичких елемената. Ипак, многи грбови у њима су у потпуности или бар делимично измишљени. Могло би се закључити да је аутор Охмучевићевог **г.** знао доста аутентичних грбова, а да је оно што му је недостајало измишљао, допуњавао и мењао према сопственом нахођењу. Илирски **г.**, још од XVII в. па до данас, упркос сумњивој аутентичности, сматрани су важним генеалошким и хералдичким документима. Многе породице су се позивале на податке из илирских хералдичких зборника када су потраживале своја истинска или, чешће, тобожња, древна наследна права, титуле и феуде. Грбови из илирских **г.** прецртавани су и прештампавани у књигама важним за национални идентитет јужнословенских народа, као што су *Краљевство Словена* Мавра Орбина (1601) или *Стематографија или нацрт, опис и обнова илирских грбова* Павла Ритера Витезовића (1701). Важан штампани **г.** је и *Стематографија, изображеније оружиј илирических* Христофора Жефаровића, објављена 1741, односно, прецртана и допуњена Витезовићева *Стематографија*, преведена на српски. Бакрорезе је израдио бечки гравер Тома Месмер, а Жефаровић је *Стематографију* посветио патријарху Арсенију IV Јовановићу Шакабенти. Жефаровић и патријарх Арсеније IV искористили су Витезовићев предложак да промовишу свој верски, национални и политички програм. Жефаровићева *Стематографија* имала је огроман утицај на национални, духовни и политички покрет Срба у Угарској у другој половини XVIII и почетком XIX в. Грбови и ликови светитеља из Жефаровићеве *Стематографије* били су предложак за хералдичка знамења и заставе српских устаника 1804.

литература: А. Соловјев, „Постанак илирске хералдике и породица Охмућевић", *ГСНД*, 1933, 12; А. Соловјев, „Приноси за босанску и илирску хералдику", *ГЗМС*, 1954, 9; M. Pastoreau, „Typologie des armoriaux médiévaux", *Cahiers du Léopard d'Or*, 8, *Les armoriaux médiévaux*, Paris 1998; С. Рудић, *Властела илирског грбовника*, Бг 2006; Д. Ацовић, *Хералдика и Срби*, Бг 2008; А. Палавестра, *Илирски грбовници и други хералдички радови*, Бг 2010.

Александар Палавестра

\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)