# ГРАОВАЦ, Никола
**ГРАОВАЦ, Никола**, сликар (Вребац код Госпића, Лика, 29. V 1907 – Топола, 16. I 2000). Сиромашни родитељи послали су га у „печалбу" да би тешким физичким радом издржавао себе и финансијски помагао породицу. Кao петнаестогодишњак обрео се у Београду и у њему трајно остао, иако је због послова краће боравио у Жељину, Панчеву и Зрењанину. Открио је склоност ка уметности, посећивао изложбе, бавио се цртежом и акварелом. Сликарски се формирао самостално, потом код Јована Бијелића (1932‒1933; 1934‒1937), одличног педагога који је одмах приметио његово изузетно визуелно памћење и осећај за боју и линију. Радио је као наставник ликовног образовања у Призрену (1948), а затим стварао у статусу слободног уметника у Београду (од 1951), упоредо у Новом Саду (1954–1967) и Тополи (од 1976). Био је члан УЛУС-а и уметничких група Четворица (1933), Тројица (1937) и Десеторица (1940), а гост на изложбама Облика (1938). Редовно је излагао на заједничким ликовним смотрама од 1933. и самостално од 1935. до 1998, највише у Београду и градовима широм Србије, такође у Прагу, Сарајеву, Подгорици и Будви. Ретроспективну изложбу приредио му је Уметнички павиљон „Цвијета Зузорић" (1980). Добитник је Награде „Ђурица Ђорђевић", Награде *Политике* (1937), Октобарске награде Новог Сада (1964) и Награде УЛУС-а (1965). Његова дела чувају и излажу Народни музеј, Музеј савремене уметности, Музеј историје Југославије, Музеј града Београда, Галерија Матице српске у Новом Саду, Савремена галерија Уметничке колоније Ечка у Зрењанину, Музеј рударства и металургије у Бору и више музејско-галеријских установа широм Србије. На Опленцу је отворен Легат Николе Граовца (2005).
Представник је колористичког експресионизма и интимизма. Најчешће је сликао пределе, мртве природе, композиције са фигурама и ентеријере. Био је одличан портретиста (*Портрет Цуце Сокић*, 1942‒1943; *Портрет Душана Влајића*, 1947; *Портрет уметникове супруге*, 1959). Више пута је успешно забележио сопствени лик (*Аутопортрет*, 1943; *Аутопортрет*, 1960). У почетку је показао способност да измири вредности бојених плоха и поједностављеног цртежа, као и наклоност ка искуствима фовиста и Јована Бијелића (*Лежећи женски акт*, 1934; *Мртва природа*, 1935; *Ентеријер*, 1935). Крајем 30-их свео је палету на тонове зелене, плаве и понеки звонкији акцент, а приближио се лирском доживљају природе (*Предео из Лике*, 1940; *Црква у Словенији*, 1940). Током пете деценије инсистирао је на тачном цртежу и радио у духу поетског реализма и интимизма (*Девојчица са цвећем*, 1942; *Цвеће у бокалу*, 1943; *Призрен*, 1948; *Нови Сад*, 1950), каткад прожетог умереним експресионизмом (*Београд*, 1949). Почетком шесте деценије дефинисао је особен експресионистички исказ заснован на вешто контролисаном гесту, арабесци цртежа, звучним колористичким контрастима и сазвучјима, сочној фактури, пиктуралној засићености, атмосфери и добро решеним композицијама уравнотежених бојених и светлосних маса. С мањим одступањима тако је стварао до краја живота (*Прозор*, 1953; *Сусрет рудара*, 1953; *Предео*, 1956–1957; *Бегеј ноћу*, 1959; *Са Неретве*, 1961; *Београд*, 1972; *Виногради на Опленцу*, 1976; *Мртва природа са црвеном драперијом*, 1980; *Црква у Сремским Карловцима*, 1994).
ЛИТЕРАТУРА: М. Б. Протић, *Српско сликарство ХХ века*, Бг 1970; М. Коларић, *Никола Граовац: слике*, Бг 1980; В. Ристић, *Никола Граовац 1907‒2000*, Топола 2007.
Љубица Миљковић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)