# ГРАНИЦА **ГРАНИЦА**, крајња линија неке просторне земљишне целине, међа. *Државна* **г.** је линија која омеђује подручје над којим дата држава врши своју власт и примењује своје право. С обзиром на тродимензионалност тог простора, исправније ју је схватити као раван која дели вертикално, укључујући ваздушну област и земљину утробу, подручја двеју држава или подручје једне државе од слободног мора. **Г.** могу бити вештачке или природне. Вештачке **г.** се обележавају граничним стубовима и повлаче се обично у равничарским пределима. Природне **г.** чине планински венци, реке, језера или морске обале. **Г.** се одређују међународним уговорима или обичајним путем. *Административне* **г.** одређују подручја унутар дате државе над којима се врши општинска или обласна власт (→ Административна подела српских држава). Такве **г.** се по правилу прописују законом. Основна територијална јединица од које се притом полази јесте катастарска општина, која обухвата грађевинско и обрадиво земљиште које припада једном насељу – граду или селу. РСЕ Промене **г.** у средњем веку су биле честе због сталних сукоба и етничких померања. **Г.** су биле познате, обележене и брањене. На **г.** су се формирала *крајишта* којима су управљала властела – крајишници са основним задатком да штите **г**. У раном средњем веку **г.** су чинили шири појасеви ненастањеног земљишта. Гранична линија је била прецизна тамо где се поклапала са природним границама (морска обала, река, језеро, планински гребен). У позном средњем веку, са јачањем феудализације, **г.** се све прецизније одређују, а уз гранични појас се подиже систем утврђења. У доба Деспотовине војвода крајишки добија шира овлашћења због сталних упада Турака. Он скупља крајишку војску и подиже зависно становништво на *потечицу* против гусара и разбојника. Ову обавезу су морали да испуњавају и насељеници црквених властелинстава. У позном средњем веку државна **г.** све више постаје линија која раздваја државе. Она се прецизно утврђивала на **г.** атара последњих, суседних насеља. Уз реке Саву и Дунав подижу се тврђаве које контролишу **г.** са Угарском. При разграничењу у Зети **г.** између Млечана и Деспотовине је утврђивана од села до села и од атара до атара. У близини **г.** су се налазиле мимоходне царине где се наплаћивала царина на робу која се износила у другу земљу (Шетоње, Извор). Поред државних **г.** у средњовековним српским земљама своје међе су имале и управно--територијалне јединице: „земље", жупе, градови и крајишта. Своје међе су имали и атари појединих села и катуна. Међници су најчешће били природни објекти (брдо, планина, дел, шума, река, поток, дубрава, локва, бара, дрво), али у областима густе насељености постављано је на међама *гранично камење* (мраморје). **Г.** између *земаља* Хум и Требиње чинило је *гранично камење*, које је било постављено на простору од Омбле до Требишњице. Градови у приморју су имали своје дистрикте са тачно утврђеним **г.**, а у унутрашњости тачно омеђен свој метох. Крајишта су такође имала тачно утврђене границе (Петруско крајиште). Међе појединих жупа су најчешће били природни објекти: реке, потоци, брда, шуме. Становници су добро познавали границе своје жупе јер су имали одређене одговорности унутар тих **г.** (чување путева), као и одређена заједничка добра (пашњаци, воде, шуме). Из сличних разлога и сеоска насеља унутар једне жупе су имала своје међе. Атар села (синор, периор) омеђаван је због колективне одговорности села, али и из привредних разлога. Атар је обухватао оранице, винограде, вртове, пасишта, сенокосе, воде, шуме, а део ових површина искоришћаван је заједнички. Повређивање земљишне својине по Душановом законику је посебно кажњавано (потка). У средњем веку своје међе су имале и планине, као и групе поседа појединих великих властелинстава. Такође, и у XV в. и катуни имају своје јасно одређене међе. Унутар сеоског атара омеђиване су обрадиве површине, ливаде, сенокоси. Зато се село увек поклањало са међама и правинама. Међе атара, али и њива, померане су при крчењу земљишта или услед какве принуде. Српски владар и крупни феудалци могли су да утичу на обим сеоског атара, као и на промену структуре и односа култивисаног и некултивисаног земљишта унутар атара. Подизање топионица или комасација обрадивих површина утицали су на битне промене међа унутар атара. Синиша Мишић **Г.** устаничке Србије обухватале су Београдски пашалук и шест суседних нахија – Крајину, Црну Реку, Крушевац, Параћин, Рађевину, Стари Влах и Јадар. Након Другог српског устанка Кнежевина Србија је заузимала простор Београдског пашалука, док је осталих шест нахија присаједињено по доношењу Хатишерифа из 1833. После конференције у Канлиџи 1862, Кнежевини Србији су предати Ужице и Соко Град, а након дужих преговора, завршених 1867, Београд, Шабац, Смедерево и Кладово. Одлукама Берлинског конгреса из 1878, после српско-турских ратова (1876–1878), српска кнежевина је проширена за још четири округа – Пиротски, Нишки, Врањски и Топлички. Победоносни завршетак балканских ратова (1912–1913) обезбедио је Краљевини Србији територијално проширење на области некадашњег Новопазарског санџака, Косова, већег дела Метохије и Вардарске Македоније. На крају I светског рата Велики народни збор у Руми је 24. XI 1918. донео одлуку о непосредном присаједињењу Срема Краљевини Србији, а следећег дана, 25. XI, исту одлуку изгласала је и Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи, одржана у Новом Саду. Дан касније, Велика народна скупштина у Подгорици објавила је своју одлуку о уједињењу Црне Горе и Србије. Уједињењем Краљевине Србије с Државом Словенаца, Хрвата и Срба 1. XII 1918. створена је југословенска краљевина. Мировним уговором у Неију 1919. придодати су јој Цариброд, Босилеград и Струмица. **Г.** с Италијом је утврђена Рапалским споразумом 1920, којим је југословенској краљевини припао источни део јадранске обале, сем Задра, Истре и острва Цреса, Лошиња, Ластова, Палагруже и Сушеца. Горица, Градишка и део Крањске су припали Италији, док је Ријека постала независни град-држава. Рапалски споразум је ревидиран Римским споразумом 1924. Том приликом је Ријека припала Италији, а Сушак југословенској краљевини. На крају II светског рата Југословенска армија је заузела северне делове Далмације и Трст. Мировним уговором с Италијом 1947. створена је Слободна територија Трста коју су чинили град Трст с околином и делови Истре. Територија је била подељена на зоне А и Б. Зона Б (делови Истре и Словеначког приморја) је Лондонским уговором из 1954. припала Југославији, а зона А Италији. Дефинитивна **г.** с Италијом је утврђена Осимским споразумима 1975. На крају II светског рата преобликовањем југословенске државе у федерацију, створена је федерална Србија као саставни део југословенске федерације. Новостворена Народна Република Србија је обухватала Аутономну покрајину Војводину (Банат, Бачка и Срем без западног дела који је ушао у састав Хрватске), територију некадашње Краљевине Србије у **г.** пре 1912, Бујановац и Прешево, северни и североисточни део Санџака, као и Аутономну област Косово и Метохија. У време распада Југославије, на основу налаза Бадинтерове комисије, дотадашње међурепубличке **г.** су од стране међународне заједнице прихваћене као међудржавне, тако да су Србија и Црна Гора у својим дотадашњим **г.** 27. IV 1992. образовале Савезну Републику Југославију. **Г.** Републике Србије су после распада заједничке државе 2006. постале државне, укупне дужине 2.351,8 км: с Румунијом 546,5, Хрватском 259, Мађарском 174,7, Бугарском 357,1 Албанијом 150, Републиком Македонијом 252, Босном и Херцеговином 363 и Црном Гором 249,5. Александар Животић ЛИТЕРАТУРА: М. Пурковић, „Одређивање међа", у: *Етнологија* 1–2, Ск 1940; А. Митровић, *Југославија на Конференцији мира* *1919–1920*, Бг 1969; К. Јиречек, *Историја Срба* II, Бг 1978; С. Ћирковић, „Сеоска општина код Срба у средњем веку", *Симпозијум: Сеоски дани Сретена Вукосављевића* 5, Пријепоље 1978; „О граничном камењу између средњовековног Хума и Зете које спомиње Мавро Орбин", *ИГ*, 1979, 1–2; М. Благојевић, „Крајишта средњовековне Србије 1371–1459", С. Мишић, „Поход султана Мусе на Деспотовину 1413. године и источна српско–турска граница", *ИГ* 1987, 1–2; Љ. Спаравало, М. Благојевић, „Српска средњовековна држава и целина сеоског земљишта", *ЗМСИ*, 1991, 44; Б. Петрановић, *Србија у Другом светском рату* *1939–1941*, Бг 1992; Група аутора, *Историја српског народа*, V–VI, Бг 1994; М. Благојевић, „Насеља у Мачви и питање српско–угарске границе", у: *Ваљево – постанак и успон градског средишта*, Ва 1994; „Источна граница Деспотовине од 1428. до 1439. године", *ИГ*, 1995, 1–2; „Северна граница босанске државе у XV веку", у: *Босна и Херцеговина од средњег века до новијег времена*, Бг 1995; А. Веселиновић, *Држава српских деспота*, Бг 1995; С. Мишић, *Хумска земља у средњем веку*, Бг 1996; Р. Љушић, *Историја српске државности*, II, Н. Сад 2001; Љ. Димић, *Историја српске државности*, III, Н. Сад 2001; С. Мишић, „Међе у светостефанској хрисовуљи", у: *Манастир Бањска и доба краља Милутина*, К. Митровица 2007; „Обнова Деспотовине и њене границе (1444--1459)", М. Спремић (ур.), *Пад српске Деспотовине 1459. године*, Бг 2011. \*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)