# ГРАМАТИКЕ СРПСКОГ ЈЕЗИКА
**ГРАМАТИКЕ СРПСКОГ ЈЕЗИКА**, описи и објашњења целине граматичког система српског језика. У току културне историје српског народа и граматике су имале своје почетне, недефинисане облике, са црквенословенском језичком основом, која је тек током времена добијала више српских језичких елемената. Пошто је, од настанка у XI или XII в. до 30-их година XVIII в., функцију књижевног језика дуго имао српскословенски језик, може се као типичан за текст приближно граматичке природе узети трактат *Сказаније о писменех (Повест о словима)*, који је Константин Филозоф написао после 1423. Много касније, у XVIII в., са одређенијом природом књиге у категорији граматике, јавља се граматика рускословенског језика Мелетија Смотрицког (Москва 1721, прво издање Јевје 1619), прерађена у граматику *Славенскаја грамматика*, коју је штампао митрополит Павле Ненадовић (Римник 1755), а знатно је утицала и на граматике Стефана Вујановског (Беч 1793) и Аврама Мразовића (Беч 1794). Са развојем књижевног стваралаштва на славеносрпском језику, крајем XVIII в. и почетком наредног XIX в., објављују се, као дела са елементима граматике (највише у оним њеним секторима који би данас одговарали фонетици, фонологији и правопису), радови Аврама Мразовића *Руководство к славенстјеј грамматице* (Беч 1794) и Саве Мркаља *Сало дебелога ера либо азбукопротрес* (Будим 1810), као претече првој **г. с. ј.** нове епохе, коју је Вук Стефановић Караџић написао по угледу на Мразовићеву граматику и издао у Бечу 1814. под називом *Писменица сербскога ieзика по говору простога народа.* Вук није мењао она Мразовићева правила која су вредела подједнако за словенски језик и за српски народни језик, под којим је он подразумевао фолклорни језички израз Срба који су тада говорили дијалектом којим је говорио сâм Вук као матерњим, дакле, како је сâм писао – „говор оних Србаља који живе по селима далеко од градова". У тој граматици Вук је, иако ју је штампао Мркаљевом азбуком, већ дао виђење својих ортографских решења, заснованих на принципу Јохана Аделунга – пиши као што говориш. Ту своју визију он је потпуно остварио у *Српској граматици*, објављеној као предговор првом издању свога *Српског рјечника*, који је издао 1818. у Бечу. Реформа азбуке и правописа ту су доведени до краја, граматичка правила морфологије су упрошћена, дати су системи само народног језика (новоштокавски источнохерцеговачки, дакле ијекавски изговор и сл.), док је терминологија углавном остала словенска.
Касније се у области граматика намењених и научном опису и школској пракси, са модернијим приступом и модернијом терминологијом, појављује *Мала српска граматика* Ђуре Даничића (Беч 1850), која је касније објављена под називом *Облици српскога или хрватскога језика* (Зг 1872)*.* Ту граматику допунило је Даничићево дело *Србска синтакса* (Бг 1858), а у историјско-дескриптивној области и друга његова дела, такође граматичког карактера: *Историја облика српскога или хрватскога језика* (Биоград 1874) и *Основе српског или хрватског језика* (Биоград 1876). На основама Вуковог и Даничићевог рада, с новијим теоријским приступима граматикама, у XIX в. Стојан Новаковић пише *Српску синтаксу* (Бг 1879), *Српску граматику*, са деловима – *наука о гласовима, наука о облицима, наука о реченици* (Бг 1880), затим целовиту *Српску граматику* (Бг 1894). Крајем истог века и почетком XX в., уз велику *Граматику и стилистику хрватскога или српскога књижевног језика* Томе Маретића (Зг 1899), рађену на Вуковом и Даничићевом језику, у употреби су и граматике Љубомира Стојановића (Бг 1891, Бг 1892, Бг 1922) и више других аутора: Јанка Лукића *Синтакса српског језика* (По 1898), *Облици српскога језика* (Бг 1912) и *Гласови српскога језика* (Бг 1923); Илије Лалевића *Синтакса српског језика* (Бг 1904); Живојина Симића *Српска граматика* (Бг 1922) и Живка Стефановића *Српска граматика* (Бг 1922) и *Граматика српскохрватског језика* (Бг 1925).
Новим лингвистичким приступом граматици одликују се дела Александра Белића посвећена граматичким питањима, а проистекла из његових универзитетских предавања, у којима се излажу (1) фонетско-фонолошки системи српског језика, као *Савремени српскохрватски књижевни језик, део I: Гласови и акценат* (Бг 1948), (2) творбени системи, као *Српски језик: образовање речи – сложенице и суфикси* (Бг 1931) и *Савремени српскохрватски књижевни језик, део II: Наука о грађењу речи* (Бг 1949) и (3) синтаксички системи – *Синтакса српскохрватског језика* (Бг 1931). Белићеви граматички погледи огледали су се и у његовим школским књигама под насловом *Граматика српскохрватског језика*, које су објављиване у Београду од 1932. до 1934. У периоду од 1930. до 1940. објављују се и граматике више других аутора – Миодрага Лалевића, Добривоја Алимпића, Андре Жежеља, Светозара Матића и др.
После II светског рата, од 1951, са око двадесет издања, као најпотпунија после Новаковићеве граматике и најпознатија у школској настави, остала је *Граматика српскохрватског језика* Михаила Стевановића, који је, на својим теоријским основама и на основу својих универзитетских предавања, објавио и велику дескриптивно-нормативну граматику, у два тома: *Савремени српскохрватски језик – Граматички системи и књижевнојезичка норма, I. Увод – Фонетика* – *Морфологија* (Бг 1964) и *II. Синтакса* (Бг 1969). Као дескриптивно-нормативна граматика, она је рађена на савременој језичкој грађи из дêла великог броја српских и хрватских писаца и методологијом Белићеве лингвистичке школе.
У последњем периоду, у 80-им и 90-им годинама XX в., као и на самом почетку XXI в., највише су у употреби граматике за средње школе, универзитете или за широку културну јавност, аутора који се баве научним проучавањем српског језика: Живојин Станојчић, Љубомир Поповић, *Граматика српскога језика* (Бг 1992, више издања); Радоје Симић, *Српска граматика I–II* (Бг 1996, Бг–Нк 2002), односно аутора исцрпнијих дескриптивних граматика или главних граматичких области српског књижевног језика: Иван Клајн, *Творба речи у савременом српском језику*. *део* 1, *Слагање и префиксација* (Бг – Н. Сад 2002), *део* 2, *Суфиксација и конверзија* (Бг – Н. Сад 2003); Радоје Симић, Јелена Јовановић, *Српска синтакса*. 1–2 (Бг–Нк–Пг 2002); Предраг Пипер, Ивана Антонић, Владислава Ружић, Срето Танасић, Људмила Поповић, Бранко Тошовић, *Синтакса савременога српског језика: проста реченица*, у ред. Милке Ивић (Бг – Н. Сад 2005); И. Клајн, *Граматика српског језика* (Бг 2005); Павица Мразовић у сарадњи са Зором Вукадиновић, *Граматика српског језика за странце* (Ср. Карловци – Н. Сад 2009); Ж. Станојчић, *Граматика српског књижевног језика* (Бг 2010); П. Пипер, „Српски језик", у: В. Малџијева, З. Тополињска, П. Пипер, М. Ђукановић, *Јужнословенски језици: граматичке структуре и функције* (Бг 2009); П. Пипер и И. Клајн, *Нормативна граматика српског језика* (Н. Сад 2013, 2014) и др.
Појединим областима **г. с. ј.** посвећено је и више монографија и зборника радова, нпр. Милка Ивић, *Значења српскохрватског инструментала и њихов развој* (Бг 1954); Ирена Грицкат, *О перфекту без помоћног глагола у српскохрватском језику* (Бг 1954); Даринка Гортан Премк, *Акузативне синтагме без предлога у српскохрватском језику* (Бг 1971); Татјана Батистић, *Локатив у савременом српскохрватском књижевном језику* (Бг 1972); Милош Ковачевић, *Стилистика и граматика стилских фигура* (Сар. 1991; Нк 1995; Кг 2000); Казимјеж Фелешко, *Значења и синтакса српскохрватског генитива* (Бг – Н. Сад 1995); Срето Танасић, *Презент у савременом српском језику* (Бг 1996); М. Ковачевић, *Синтакса сложене реченице у српском језику* (Бг–Србиње 1998); Нада Арсенијевић, *Акузатив с предлогом у савременом српском језику* (Н. Сад 2003); Љубомир Пoпoвић, *Рeд рeчи у рeчeници* (Бг 1997); Владислава Ружић, „Допунске реченице у српском језику" (*ЗМСФЛ*, 2006, 49, 1–2); Божо Ћорић, *Творба именица у српском језику* (Бг 2008); Марина Спасојевић, *Глаголи на -*(*ј*)*ети, -ūм у корелацији са глаголима на -ити, -ūм у савременом српском језику* (*нормативни и лексикографски аспект*) (Бг 2013); Срето Танасић, *Синтакса пасива у савременом српском језику* (Бг 2014) и др., које се могу обележити и као извори примене нових лингвистичких метода у дефинисању граматичких правила, и као извори класификоване српске језичке грађе за анализе и уопштавања која се дају у општим граматикама.
У земљама изван српско-хрватских простора, од граматика српског, односно српскохрватског језика, објављене су граматике А. Лескина (August Leskien) *Grammatik der serbokroatischen Sprache, 1. Teil: Lautlehre – Stammbildung – Formenlehre* (Хајделберг 1914), А. Мејеа и А. Вајана (Antoine Meillet и André Vaillant) *Grammaire de la langue serbo-croate* (Париз 1924), П. Дмитријева (Петр А. Дмитриев) *Oчeрки пo синтaксису сeрбoхoрвaтскoгo языкa* (Ленинград 1966), В. Гуткова (Владимир П. Гудков) *Сербохорватский язык* (Москва 1969), В. Брауна (Wayles Browne), „Serbo-Croat", у: *The Slavonic Languages* (London – New York 1993), Олге И. Трофимкине *Синтаксис современного сербохорватского языка: словосочетание и простое предложение* (Петроград 1993), Б. Кунцман Милер (Barbara Kunzman-Müller) *Grammatikhandbuch des Kroatischen und Serbischen* (Франкфурт на Мајни 1999), Лили Лашкове *Сърбо-хърватска граматика – сръбски, хърватски, босненски* (Софија 2001), Ане Кречмер и Герхарда Невекловског „Сербохорватский язык (сербский, хорватский, боснийский языки)" у: *Славянские языки* (Москва 2005) и др.
ЛИТЕРАТУРА: П. Ивић, „О Вуковом Рјечнику из 1818. године ", у: В. Ст. Караџић, *Српски рјечник*, Бг 1966; А. Пецо, Ж. Станојчић, М. Бабић и др., *Српскохрватски језик – Енциклопедијски лексикон*, Бг 1972; И. Грицкат, *Студије из историје српскохрватског језика*, Бг 1975; М. Ивић, *О зеленом коњу: Нови лингвистички огледи*, Бг 1985; Ж. Станојчић, *Граматика и језик*, Тг 1987; М. Ивић, *О језику Вуковом и вуковском*, Н. Сад 1990; Б. Унбегаун, *Почеци књижевног језика код Срба*, Бг – Н. Сад 1995; М. Радовановић и др., *Српски језик на крају века*, Бг 1996; П. Ивић, *Преглед историје српског језика*, Ср. Карловци – Н. Сад 1998; М. Ивић, *Лингвистички огледи*, III, Бг 2000; Ж. Станојчић, „Уводна реч", у: А. Белић, *Универзитетска предавања из савременог српскохрватског језика*, Бг 2000; М. Ивић, *Ред речи: лингвистички огледи*, IV, Бг 2002; А. Милановић, *Кратка историја српског књижевног језика*, Бг 2004; М. Ивић, *О речима: когнитивни, граматички и културолошки аспекти српске лексике*, Бг 2005; *Језик о нама: лингвистички огледи*, VI, Бг 2006; *Лингвистички огледи*, Бг 2008; В. П. Гутков, *Граматички огледи*, Бг 2013.
Живојин Станојчић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)