# ГЛУВО ДОБА

**![SE_IV_Milic-od-Macve_Gluvo-doba.jpg](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-09/scaled-1680-/se-iv-milic-od-macve-gluvo-doba.jpg)ГЛУВО ДОБА**, термин којим се означава поноћ, али и свако друго доба када завлада потпуна ноћна тишина и изгубе се временске оријентације. Будући да су звукови и шумови били оријентири у мраку, сматрало се да се у том периоду за тренутак умири и читава природа. Назив потиче из доживљаја тог дубоког ноћног мира и тишине, што је изражено веровањем да за тренутак престају ветрови да дувају, реке да теку, потоци да жуборе, животиње да се крећу и оглашавају. Како тада читав живи свет замире, тог тренутка се оглашавају и појављују бића оностраног света: демони, вампири, вештице. У том периоду она се могу људима привидети, па се и кретање сматра опасним. Сматра се да је посебно ризично да из кућа излазе нејаке и рањиве особе, попут трудница и деце. Отворено према оностраном, **г. д.** је подобно за окултну праксу, припремање амајлија, магијске радње, бајања и врачања. Митске представе о овом добу ноћи су пројекција несвесних активности чланова заједнице изражених у заједничким колективним веровањима у њихово реално постојање. У савременим условима, када је јавна расвета у селима променила некадашњи амбијент, нису нестала и традиционална веровања. Иако нису више повод непосредним доживљајима, натприродна бића су део психолошке реалности данашњих људи у чијим причама, веровањима и сновима живе.

ЛИТЕРАТУРА: Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић, *Српски митолошки речник*, Бг 1970; Д. Братић, *Глуво доба: представе о ноћи у народној религији Срба*, Бг 1993.

Бојан Јовановић

\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)