ГЛАВНЕ ШКОЛЕ

ГЛАВНЕ ШКОЛЕ , посебан тип световне или секуларне основне школе предвиђене Фелбигеровом школском реформом, односно уредбом „Општи школски ред" царице Марије Терезије из 1774. у Аустрији. Оне су осниване у већим градовима и при манастирима, најчешће као троразредне школе. Tакав тип школе, али под извесним надзором српског свештенства, предвиђен је и Школским уставом из 1776. за српске школе на подручју Јужне Угарске и Баната, као и реформским подухватима Т. Јанковића Миријевског, У. Несторовића и Ђ. Натошевића. Остали типови српских основних школа јесу: тривијална или мала школа (која је отварана у сваком месту или селу, неподељена школа, са једним учитељем) и нормална (у седишту провинције или школских надзорника, са четири добра учитеља). Поред ових школа Натошевић је предвидео и неку врсту тзв. недељне („повторне") основне школе, за омладину између 12 и 14 година живота која није настављала школовање. Г. ш. , заједно са тривијалном школом, за разлику од нормалне школе, представљала је „нижи" тип основне школе. Међутим, за разлику од тривијалне (у којој су се учили читање, писање и рачун, као и веронаука) у њој су се, као и у нормалној четвороразредној школи, само у мањем обиму, по Несторовићевом нацрту, поред веронауке, учили: читање, писање, граматика и правопис националног језика, вежбе у слободним саставима, калиграфија и основне рачунске радње. У случају да је четвороразредна, уче се још и механика, биологија, географија и математика. Касније, када је изричитим одредбама Рескрипта из 1868. она и постала четвороразредна, чиме се изједначила са нормалном школом, предвиђени су и цртање и још један језик. Са завршеном г. ш. могло се прећи у виши разред нормалне школе или отићи у гимназију. Због тога што се у овим школама све до увођења реформисаног народног језика (1777 – 1790) настава изводила – како је то Несторовић рекао – на мало коме разумљивом језику, било је доста проблема. Због тога што није била на немачком или на латинском језику, отежан је био прелаз у гимназију или друге средње школе. Школским уставом из 1805, параграфом 117, предвиђено је да се при г. ш. организују и тромесечни течајеви за учитељске кандидате тривијалних школа, на којима би се предавали: основна начела педагогије, наука о вери, немачки језик, рачунање, педагогија, методика наставе познавања слова, читање, краснопис, правопис и диктатно писање. На сведочанствима кандидата који су завршили овај течај писало је: „Може се употребити као учитељски помоћник", што је значило да су могли као учитељски помоћници радити најмање годину дана у тривијалним школама. Тек када напуне 20 година и положе испит за сталног учитеља, могли су радити као стални учитељи у тривијалним школама. За учитеље главних и нормалних школа предвиђени су шестомесечни течајеви при нормалним школама или припрема у посебним школама (нпр. у сентандрејској Препарандији од 1812. или у сомборској Препарандији од 1816). У Србији (Кнежевини Србији) након доношења Плана за школе како имају постојати (1836) омогућено је отварање већег броја основних (нормалних) школа. Отворене су и три г. ш. (у Шапцу, Чачку и Зајечару), с тим што су се овде тако називале средње школе или доцније дворазредне полугимназије. 

 ЛИТЕРАТУРА: Д. Кириловић, Српске основне школе у Војводини у 18 веку , Ср. Карловци 1929; Ж. Ђорђевић, Историја васпитања у Срба , Бг 1958; С. Ђунковић, Школство и просвета у Србији у XIX веку , Бг 1970; Р. Достанић, Натошевићева реформа школа , Н. Сад 1987; Н. Гавриловић, Урош Несторовић – живот и дело , Со 2003. 

 Првослав Јанковић 

   

 *Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)