# ГЛАСИНАЧКА ГРУПА
**ГЛАСИНАЧКА ГРУПА**, једна од најзначајнијих културних група старијег гвозденог доба у унутрашњости Балканског полуострва, названа по висоравни Гласинац источно од Сарајева. Матично подручје групе обухвата више локалитета са Гласинца и из његове непосредне околине, затим из западне Србије, из околине Ужица и Прибоја, и северне Црне Горе, из околине Пљеваља. У другој половини VII и у VI в. п.н.е. долази до ширења гласиначких елемената у суседне области, средњу и северну Босну, Срем, Србију, Косово, северну Албанију и јужни Јадран, па се може говорити о једној широј културној и политичкој заједници на већем пространству, састављеној од мање или више сродних група, прожетих једним бројем заједничких карактеристика. На основу паралела у начину сахрањивања и покретном материјалу између Гласинца и праисторијских хумки у долини Мати у северној Албанији предложен је термин „културни комплекс Гласинац–Мати" за цело подручје, који је делимично ушао у употребу. Међутим, на основу досадашњих истраживања, Гласиначко подручје показује већу старост, бројност и разноврсност материјала, тако да је несумњиво овде био онај првобитни центар одакле се група даље ширила. Порекло групе треба тражити на Гласинцу у бронзано доба, неке генетске везе са ранијом популацијом свакако постоје, но с друге стране прилив становништва на Гласиначко подручје, на шта јасно указује знатно већи број гробова из старијег гвозденог доба у односу на онe претходнe, сугерише да су у формирању **Г. г.** играле улогу и новопристигле групе. Овај процес се одиграо у VIII и почетком VII в. п.н.е. да би већ током VII в. **Г. г.** показала своју моћ и снагу, што јасно показују пре свега богати прилози у гробовима кнежева из Илијака, некрополе јужно од Гласиначке висоравни, који садрже, уз многобројно оружје и накит, и увезено бронзано посуђе из Италије и Грчке. Овај импорт, односно могући дарови страних трговаца или посланика моћним поглавицама, пристигао преко Јадрана или Македоније, јавља се и даље током VI в. у гробовима главара **Г. г.** како на подручју Гласинца тако и у западној Србији и сeверној Црној Гори. Негде у првој половини V в., група доживљава своју највећу моћ да би после тога следио њен распад на више мањих заједница. Неке заједнице су наставиле победнички поход и изгубиле се мешањем са суседним групама на истоку, северу или југозападу, друге су остале на својим првобитним огњиштима, на Гласинцу и у његовој околини као и у долини Поблаћнице, југозападно од Прибоја, где су, знатно ослабљене, егзистирале до III века п.н.е.
На територији Србије главни локалитети **Г. г.** налазе се око Ужица (Ражана, Крива Река, Пилатовићи, локалитет Равни луг, Средња Добриња, Узићи, Вране) и Прибоја (Забрњица, Крајчиновићи, Штрпци са босанске стране), где прилози у многим гробовима – у Забрњици су нађени мач и кнемиде из VII в. п.н.е., у Средњој Добрињи две грчке фиале из VI в. – показују богатство и моћ **Г. г.** од VII до краја V в. п.н.е. Међу њима је најзначајнија кнежевска хумка у Пилатовићима, локалитет Трњаци, из VI в. п.н.е., чији прилози у гробовима припадају већином **Г. г.**, док су неки импортовани из Грчке или Италије, као бронзано посуђе (котао, наребрена здела, фиала, фрагментована хидрија са фигуралним украсима) и један египатски скарабеј из 20–22. династије, док други показују везу са североисточном Мађарском и скитским некрополама на том простору. Кнежевска хумка у Новом Пазару, најзначајнији налаз у Србији из тог времена, која је до сада интерпретирана на различите начине, припада по свој прилици **Г. г.**, судећи по осам оштећених бронзаних фибула, карактеристичних за ову групу, нађених међу многобројним увезеним и домаћим златним, сребрним предметима.
**Г. г.** пружа могућности да се идентификује са Аутаријатима, племеном које је живело у југоисточној Босни, југозападној Србији и северној Црној Гори. По географу Страбону (VII, 5, 11), Аутаријати су били једно време највеће и најмоћније илирско племе, који су, покоривши Трибале, завладали и другим Трачанима и Илирима. Иако овакве идентификације једне културне групе са одређеним етничким појмом треба увек прихватити с опрезом, чини се да за овакву претпоставку постоји доста аргумената који оправдавају њено помињање на овом месту. Аутаријати се у историјским изворима помињу у периоду од средине IV до краја III в., као нератоборна група која се никако не може везати за њихову снагу и моћ коју помиње Страбон, па се може претпоставити да се његов податак односи на неко време пре тога. Како су се Трибали, поразивши трачког краља Ситалка 424. п.н.е., представили у то време као најјача племенска заједница на Централном Балкану, моћ Аутаријата би требало ставити пре тога, односно у прву половину V в. То би хронолошки одговарало успону, врхунцу и распаду **Г. г**.
ЛИТЕРАТУРА: Ф. Папазоглу, *Средњобалканска племена у предримско доба*, Сар. 1969; Б. Човић, „Гласиначка културна група", у: *Праисторија југославенских земаља*, 4, Сар. 1983; „Гласиначка култура", у: *Праисторија југославенских земаља*, 5, Сар. 1987; R. Vasić, „The Early Iron Age Regional Groups in the Užice Area", *Balcanica*, 1997, 28; „Белешке о Гласинцу – Аутаријати", *Balcanica*, 2004, 35.
Растко Васић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)