ДРВНА ИНДУСТРИЈА

ДРВНА ИНДУСТРИЈА, привредна делатност која обухвата примарну и финалну прераду дрвета. Д. и. има веома дугу традицију у Србији. Услови за развој били су веома повољни услед близинe шумовитих планина и богатe сировинскe базe. Међутим, финална прерада дрвета у данашњем смислу није постојала све до XIX в. У прво време вршена је само механичка прерада и извоз дрвета за грађу и огрев, а тек касније се јавља столарска занатска производња. Прерадом дрвета једноставним ковачким и дрводељским алатом бавиле су се многе сеоске породице, а производили су се пољопривредни алат (грабуље, косе, мотике...) и разни употребни предмети (столице, троношци и разне клупе и столови). Прелазак са домаће радиности на занатску производњу дешава се у XIII и XIV в. Даљи развој заустављен је доласком Турака, а настављен је након ослобођења. Почетком XIX в. јављају се прве примитивне стругаре -- поточаре на Тари, на којима се одвија примарна механичка прерада дрвета. Временом њихов броје расте, те их је крајем 1865. у Србији било 39, а већ 1913. 270 са производњом од близу 70.000 м³ резане грађе. Највећи број стугара био је лоциран на планинама Гоч, Јастреабц, Жељина и Тара. Ове локације биле су погодне услед близине сировинске базе и близине река којима се вршио транспорт сировина и производа. На почетку XIX в. под шумама је било око 3,2 милиона ха, односно 2/3 површине Србије. До 1900. та површина је смањена на 1,5 милиона ха. Године 1938. под шумама је било 1,8 милиона ха. Прве индустријске стругаре, са парним и турбинским погоном појавиле су се тек крајем XIX в. и то у Ваљеву и Београду. Према подацима из 1913. у ужој Србији било је 25 индустријских стругара, са производњом од 6.620 м³ резане грађе. Највеће стругаре налазиле су се у Лозници, Шапцу, Мачванској Митровици, Обреновцу, Забрежју, Београду и Смедереву. Финална механичка прерада дрвета на индустријском нивоу почела је да се развија 60-их година XIX в. На почетку је то била производња на нивоу индустријских радионица. Први погони биле су качарске радионице у фабрикама пива. Након тога отвара се неколико радионица у Београду: радионице за израду сандука, сита и решета, кола, жиока и рамова за слике, столарске радионице и фабрика шибица. У остатку Србије у овом периоду основане су само још две индустријске радње. До 1890. број индустријских радњи за механичку финалну прераду дрвета био је 25, а до 1913. број је порастао на 75. Хемијска индустријска прерада дрвета у Србији развила се релативно касно. Први индустријски погон био је завод за импрегнацију железничких прагова у Ћићевцу, подигнут 1900. Индустријска прерада хартије започела је тек крајем XIX в., али је јачи развој постигнут тек након 1906. и трајао је до почетка I светског рата. Пред почетак I светског рата укупан број индустријских радњи за хемијску прераду дрвета са прерадом хартије износио је 18 са 530 запослених. Пред почетак I светског рата у Србији је било укупно 118 индустријских предузећа. Најмногобројније су биле стругаре, столарска предузећа, фабрике за прераду хартије, предузећа за израду плетарских производа и предузећа за израду пољопривредног алата. У мањем броју индустријских предузећа производили су се и качарски производи, кола и фијакери, сита, четке, амбалажни сандуци и слично. Такође, постојала је једна фабрика шибица. Прву индустријску стругару у Војводини основао је 1850. Милан Грегоријевић у Белој Цркви. Њихов број је порастао на 12 пред I светски рат. Најпознатија мануфактура намeштаја у Новом Саду, отворена још 1845, била је власништво немачке породице Менрат са веома развијеном дистрибутивном мрежом. Прве фабрике за механичку финалну индустријску прераду настају 60-их година XIX в. и то фабрике намештаја у Новом Саду породице Дусинг 1860. и у Великом Бечкереку (Зрењанин) Антона Бенцеа 1861. Почев од 80-их година број фабрика за механичку финалну индустријску прераду у Војводини почиње нагло да расте, те њихов број пред почетак I светског рата износи 20. У Војводини је постојала и хемијска прерада дрвета: фабрика храстовог екстракта -- танина у Сремској Митровици и две фабрике хартије у Новом Саду и Суботици. Целокупна индустријска прерада дрвета у Војводини пред почетак I светског рата обухватала је укупно 35 фабрика. Д. и. на Косову и Метохији била је слабо развијена. Прва индустријска стругара подигнута је 1899. на Ибру у Косовској Митровици. Постојеће стругаре нису могле да покрију потрошњу, па се резана грађа увозила.

Краљевина СХС/Југославија, социјалистичка Југославија. Позиција д. и. Србије мења се након стварања Југославије 1918. Карактеришу је значајно разарање током рата, ограничени капитал и слабо развијена транспортна инфраструктура, те је заостајала за д. и. Хрватске и Словеније које су имале већи домаћи и страни капитал и неограничене сировинске изворе. Првих година након рата д. и. у Србији се обнавља, подижу се нове фабрике и већ 1921. број предузећа и фабрика износи 126. Почев од 1927. долази до значајног пада и стагнације у броју предузећа услед укидања заштитних царина и разних повластица које су постојале у Краљевини Србији. Д. и. у Војводини се нагло развија након рата, те 1921. има 117 предузећа. Број пада на 68 до 1938, а разлог је недостатак сировина, које су се увозиле из Босне и Црне Горе. На Косову и Метохији су присутни веома скромни капацитети. До 1929. развијала се и финална прерада дрвета, али је касније углавном стагнирала. У д. и. пиланска индустрија била је несразмерно развијена. Према подацима из 1938. у Југославији је било 3.266 пилана с укупним капацитетом од око 7 милиона кубика. Од тог броја чак 2.248 су мале пилане на воду са застарелом технологијом и нерационалном употребом дрвне масе. Остала д. и. била је слабије развијена, остало се углавном на предратним капацитетима. У последњој деценији пред II светски рат подижу се три фабрике шперплоче и једна мања фабрика за производњу целулозе. У истом периоду у Југославији се годишње производило око 2 милиона кубика резане грађе, 50.000--60.000 т дестилата и екстраката за штављење, 25.000--30.000 т целулозе, 10.000--15.000 кубика шперплоче, око 40.000 т хартије, док производња лесонит плоча није постојала. Србија је учествовала 1938. у д. и. Југославије са 23% по броју погона и 14% по вредности производње. У извозу резане грађе лишћара Југославија је заузимала прво место у Европи већ до II светског рата, а до 1936. и прво место у свету. Највеће учешће д. и. у укупном извозу Југославије било је између ратова 1919--1940. и у периоду 1946--1955.

Послератна обнова југословенске индустрије је заузимала примарно место и од ње је зависио целокупни препород осталих грана привреде. Оснива се Индустријска банка ФНРЈ, као и Фонд за обнову земље у који су предузећа уплаћивала део добити, чиме је држава обезбеђивала сталан прилив средстава за обнову и изградњу. Почело се с обновoм дрвне и грађевинске индустрије, које су у односу на остале биле далеко мање оштећене, а чија је обнова брже напредовала. Свакако, на примеру дрвне и грађевинске индустрије ствар је била олакшавајућа, јер су средства за њену обнову могла да се нађу у самој земљи и због тога што технологија производње није изискивала комплексније машине. Трговина дрветом била је строго централизована, а целокупан извоз одвијао се преко спољно-трговинског предузећа „Југодрво" из Београда, основаног 1946. Током 1948. основана су републичка предузећа „Макиш" и „Рудник" у Београду. Као и друге гране индустрије, д. и. после рата добила је неколико крупних предузећа као што су Комбинат дрвених плоча у Блажују, дрвни комбинати у Кавадару, Никшићу и Мојковцу, творница лесонитних плоча у Фочи, велике фабрике намештаја у Новој Горици, Врбовском, Вараждину и др. У периоду обнове земље (1945--1950) индустријска прерада дрвета углавном се заснивала на примарној преради, док се финалној преради придаје мала пажња због недостатка финансијских средстава и стручних кадрова. Након рата 1946. у Србији је било 185 предузећа, углавном лоцираних у ужој Србији и Војводини. Десетак година касније у ужој Србији било је 46 предузећа са 126 погона, у Војводини 31 предузеће са 63 погона и на Косову и Метохији 8 предузећа са 21 погоном. Југославија се 1958. налазила међу првих 10 земаља у свету по производњи тврде резане грађе, а на 12. месту по мекој грађи. Индустрија намештаја почела је да се развија 70-их година XIX в. Иако у сталном порасту, производња није задовољавала домаће потребе, па се увозило. Практично тек после II светског рата остварује се динамичан развој. У периоду 1951--1964. д. и. се интензивније развијала. Развоју је допринео и почетак производње плоча иверица и потреба запошљавања радне снаге. Намештај је у 1955. производило 160 погона д. и., али се преко две трећине у укупној вредности производње остварује у четвртини предузећа. У ствари, индустрија намештаја располаже са 4 веће фабрике савијеног намештаја и 8 фабрика кућног. Значајне објекте за примарну механичку обраду дрвета чине 3 фабрике лесонит плоча и 8 комбината дрвених плоча, у којима се производе панел плоче или фурнир и лесонит плоче или други производи (резана грађа, амбалажа, паркет). Финална прерада одвијала се у близу 600 погона, укључујући и занатски сектор који иако уситњен има значајну улогу. У периоду 1960--1990. обим производње гарнитурног намештаја у Србији је дуплиран, а комадног увећан за више од 5 пута. Може се рећи да је у склопу д. и индустрија намештаја имала најинтензивнији развој. Па ипак, индустрија намештаја Србије је испод просека Југославије. Након доношења новог Устава и закона о удруженом раду 1976, долази до чвршћег повезивања производних организација и стварања сложених организација удруженог рада у БиХ -- „Шипад", „Криваја" и „Уницеп", у Словенији -- „Словенијалес", „Унилес" и „Словенијапапир", у Србији -- „Југодрво" -- комбинат и ШИП „Нови дом", у Македонији -- „Треска" и „Македонијадрво", у Црној Гори -- ШИК „Црна Гора", у Војводини -- СОУР „Војводина" и на Косову -- „Косоводрво". Почетком 60-их година д. и. Србије учествује са око 15% вредности д. и. СФРЈ, док индустрија намештаја Србије чини трећину југословенске производње намештаја. Крајем 80-их година XX в. највећа концентрација д. и. била је у близини великих градова: Београд, Ниш, Врање, Краљево и Крушевац, док само Шумадијски и Гњилански округ нису имали погоне д. и.

Транзиционо доба. Крајем XX и почетком XXI в. долази до промене у власничкој структури предузећа, односно до трансформације друштвених у приватна предузећа. Крајем друге деценије XXI в. д. и. Србије има 3.404 званично регистрованих предузећа од којих 1.360 обавља делатност у оквиру примарне, а 2.044 у оквиру финалне прераде дрвета. У примарној преради 96% предузећа припада групи малих предузећа, а само 1,1% су велика предузећа. Слична ситуација је и у финалној преради. Основна делатност у примарној преради је производња резане грађе, а у финалној опремање мањих ентеријера и производња намештаја по поруџбини (ситни комадни намештај, кухиње, плакари). У 1999. од укупне вредности остварене производње у примарној преради дрвета више од половине припада малим предузећима. У финалној производњи је другачија ситуација, скоро половина вредности производње остварена је у великим предузећима. Укупна површина под шумама Републике Србије по инвентури која је завршена у 2008. износи око 2.252.400 ха, од чега је у државном власништву 53%, а у приватном 47%. Србија се сматра средње шумовитом земљом и од укупне површине територије (Војводине и уже Србије) под шумом је 29%. Државним шумама управљају јавна предузећа „Србијашуме" и „Војводинашуме". Годишњи обим сече дрвета у комерцијалне сврхе у Србији је око 2,6 милиона м³. Обрада дрвета и индустрија намештаја обухвата 2.182 привредних друштава која запошљавају 22.965 радника. Више од 90% предузећа су у приватном власништву и углавном се налазе у централним деловима Србије. Већина ових предузећа бави се прерадом дрвета, док су остали ангажовани у производњи намештаја. Удео сектора у БДП-у Србије је 1,4%, док је допринос д. и. укупном извозу 5,7%, уз сталан позитиван тренд раста током последњих неколико година.

Србија је и у другој деценији XXI в. други највећи произвођач резане грађе буковог дрвета и трећи највећи произвођач резаног тврдог дрвета на Балкану. Резана грађа, осим намештаја, најзначајнији је шумски производ од дрвета у прерађивачкој индустрији Србије. Пилане чине 63% од укупног броја предузећа за прераду дрвета. Годишња производња резане грађе лишћара у Србији премашује 300.000 м³, а 70% је буково дрво. Производња лесонит плоча значајно је варирала у прошлости. Након драстичног пада од 61% у 1999. производња је почела да се повећава од 2000. Лесонит се производи искључиво у фабрици „Симпо" ШИK Kуршумлија са капацитетом од преко 40.000 м³ годишње. Поред коришћења на домаћем тржишту извози се у Грчку и Турску, мада је увоз овог производа и даље веома велик. Плоча иверица је дрвни производ са највећом потражњом у Србији. У Србији се производе и храстов, јасенов и орахов фурнир. Дрвна галантерија је такође један од значајних производа д. и. Дошло је до значајног повећања производње плоча од масива, углавном од букве. Ови производи се користе за степеништа, плоче столова и других делова намештаја. Проширењем производње фирми које су се бавиле пиланском прерадом, нарочито у централној Србији, створен је производ који је значајно повећао извоз плоча од пуног дрвета. Производња дрвене столарије има дугу традицију у Србији. Велик број компанија производи висококвалитетне прозоре и врата, а значајне количине се директно извозе у Руску Федерацију и ЕУ. Намештај који се производи у Србији можемо сврстати у три категорије: намештај од масива, плочасти намештај и тапацирани намештај. Око 30% произведеног намештаја је намештај од масива. То је најскупљи намештај, израђен од домаћих сировина, који се углавном извози. Фабрике које производе намештај у Србији су опремљене савременим машинама и прате светске трендове, како у изради, тако и у површинској обради, па су производи конкурентни на европском тржишту намештаја. Најновији производ д. и. је пелет. Тржиште пелета Србије развија се од 2006, али интензивна производња је почела у 2008. У Србији пелет се производи од дрвета, претежно буковог са мањим уделом смреке. Велик део производње се извози.

Марина Михајловић

Образовање за потребе дрвне и индустрије намештаја. У образовном систему Србије за потребе дрвне и индустрије намештаја развијени су наставни планови и програми који омогућавају школовање следећих образовних профила: 1. ниво стручне обуке у различитом трајању (највише до 300 часова): помоћни столар; помоћни тапетар; дрволакирер; урамљивач; корпар; 2. средње стручно образовање -- двогодишње трајање: паркетар; четкар; бачвар и др.; 3. средње стручно -- трогодишње трајање: столар; тапетар-декоратер; оператер за израду намештаја (израђивач намештаја); 4. средње стручно образовање -- четворогодишње трајање: техничар за примарну обраду дрвета; техничар за финалну обраду дрвета; техничар за обликовање намештаја и ентеријера; дрворезбар; 5. струковни инжењери технологије дрвета; 6. дипломирани инжењери технологијa, менаџмeнтa и пројектовањa намештаја и производа од дрвета; 7. мастер инжењери технологијa, менаџментa и пројектовањa намештаја и производа од дрвета; 8. доктор биотехничких наука.

Стручни кадрови средњег нивоа образовања за потребе привредних друштава у д. и. школују се у десет градова у Србији, и то у: Београду, Грделици, Сремској Митровици, Краљеву, Крагујевцу, Ивањици, Новом Саду, Апатину, Суботици и Ужицу. Високостручни кадрови школују се на Шумарском факултету у Београду. Средње стручне школе имају могућност да организују и специјалистичко и мајсторско образовање у трајању 1--2 године, као и друге облике стручног образовања: образовање за рад у трајању од две године, стручно оспособљавање и обуку до годину дана. Свака средња стручна школа која образује кадрове за потребе д. и. има могућност да закључује уговоре са послодавцима (привредним друштвима или предузетничким радњама на локалном нивоу) о организацији практичне наставе.

Пратећи трендове у европском образовном простору као и захтеве привредних друштава, неколико средњих стручних школа отпочело је са програмима дуалног образовања кадрова по којима се теоријска настава организује у школским објектима, а практична настава у трајању од два или три дана седмично у производним системима. Први такав програм дуалног образовања започет је у Техничкој школи у Ужицу у школској 2016/17. Програм представља иновативни модел образовања кроз приватно-јавно партнерство привредних друштава и школе у којем су предузећа учествовала у изради наставног плана и програма стручних предмета и преузела обавезу реализације практичне наставе у својим погонима. Кроз овакав модел образовања школују се кадрови који добијају титулу оператер за израду намештаја. Поред Ужица, програми дуалног обрзовања кадрова постоје и у средњим стручним школама у Суботици, Сремској Митровици и Крагујевцу. Просечан број свршених столара на годишњем нивоу износи око 40, а техничара око 150 на нивоу Србије. Тај број није довољан за потребе преко 4.000 привредних друштава и предузетника јер је природни одлив по основу пензионисања кадрова из тих привредних друштава много већи него што је број свршених столара и техничара. Укупан број уписаних ђака у свим годинама који се образују за занимање столара на нивоу Србије износи око 160, а за занимања техничара за финалну обраду дрвета и обликовање намештаја и ентеријера око 700.

Образовање високостручних кадрова се обавља на ШФ у Београду, на Одсеку за технологије дрвета почев још од 1956. када је на овом Факултету основан Дрвно-индустријски одсек. Данас је то Одсек за технологије дрвета. Годишње се на прву годину студија овог одсека уписује између 50 и 70 студената (тај број је различит из године у годину), док број дипломираних студената износи у просеку око 30. Тај број није довољан са аспекта потреба струке. Због тога у многим привредним друштвима у д. и. Србије раде инжењери машинске струке, организације рада, шумарске и других струка. Настава на Одсеку за технологије дрвета изводи се по систему Болоњске декларације, а сваки студијски програм је акредитован и одобрен од Националног тела за акредитацију и проверу квалитета у високом образовању Србије. Наставни процес на Одсеку за технологије дрвета изводи се по моделу 4+1+3, тј. четворогодишње основне студије, једногодишње мастер и трогодишње докторске студије. Трајање струковних студија је трогодишње, а специјалистичких студија је једна година. Настава на студијском програму основних академских студија на овом Одсеку је организована по концепту 12+3, по којем студенти у току једног семестра имају три недеље стручне праксе из свих стручних предмета. За те потребе Факултет је потписао Споразуме о стратешком партнерству са 27 привредних друштава из дрвне и индустрије намештаја у којима студенти имају могућност да обављају стручну праксу, летње праксе и истраживања за потребе израде својих дипломских радова. После завршетка основних студија, у зависности од жеља и афинитета, студенти имају могућност усавршавања кроз студијске програме мастер и специјалистичких студија на овом Одсеку. На тај начин на ШФ у Београду -- Одсеку за технологије, дрвета заокружен је комплетан процес образовања високостручних кадрова различитих специјалности за потребе дрвне и индустрије намештаја Србије. Од оснивања до 2019. на Одсеку за технологије дрвета је дипломирало 1.927 студената. Поред дипломираних инжењера, на одсеку је школовано и 15 инжењера струковних студија, 57 мастер инжењера, 10 специјалиста, 180 магистара наука и 78 доктора наука. На Високој школи примењених струковних студија у Врању образују се струковни инжењери дрвне технологије. Годишњи број студената који уписују ову школу износи око 20.

Бранко Главоњић

ИЗВОР: Архива Шумарског факултета.

ЛИТЕРАТУРА: Л. Бујичић, Развој и перспективе дрвне индустрије Републике Србије, Бг 1959; М. Нешић, „Развој индустрије намештаја Србије", у: Прошлост, садашњост и будућност српског шумарства као чиниоца развоја Србије, Бг 1991; Б. Главоњић и др., „Развој дрвне индустрије република бивше СФРЈ", Дрварски гласник, 2001, 10, 39/40; Б. Главоњић и др., Национални Акциони план подршке извозу производа са високом додатом вредношћу дрвне индустрије Србије, Бг 2016; Монографија поводом 60 година од оснивања Одсека за технологије, менаџмент и пројектовање намештаја и производа од дрвета, Бг 2016.

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)