ДУКА

ДУКА, византијска аристократска породица грчког порекла, највероватније из теме Пафлагоније. Први подаци о њима потичу из средине IX в. Сматра се да реч Д. потиче од титуле douvx, коју је вероватно имао родоначелник породице, у то време заповедник неке пограничне области Царства. Традиција коју преноси Нићифор Вријеније повезује Д. са Константином Великим: наводно је родоначелник породице са Константином I напустио Рим и преселио се у Цариград и цар га је поставио за дукса нове престонице.

У периоду од средине IX в. до 1204. могу се издвојити три одвојене групе носилаца овог презимена. Славу породичног имена Д. пронела је тзв. прва група њених представника, активна у IX и првим деценијама X в. Реч је о Андронику Д. и његовом сину Константину, припадницима више војне хијерархије, који су се под Лавом VI Мудрим истакли у ратовима са Арапима. На почетку владе малолетног Константина VII Порфирогенита, 913, Константин Д., доместик схола, подигао је побуну на подстрек регента, тадашњег цариградског патријарха, Николе Мистика. У побуни су учествовали сви представници Д. У уличним борбама у Цариграду, у сукобу са царском гардом, погинули су готово сви мушки представници рода. После 913. презиме Д. среће се у изворима 917, а затим тек 976--979, када се међу присталицама узурпатора Варде Склира помињу извесни Андроник Д. Лид и његови синови. Међутим, није извесно да је реч о члановима породице Д.

Најмасовнију и најпознатију групу Д. чине носиоци овог патронима који се у изворима континуирано појављују од XI в. У питању су двојица браће, Константин, будући цар, и Јован, будући цезар, као и њихови потомци. Родбинске везе представника ове треће групе Д. са Д. активним у IX и првим деценијама X в. не могу се установити. Јован Зонара отворено је довео у питање постојање директног сродства између поменуте две групе Д., наводећи да цар Константин Х не потиче од мушке него од женске линије старих Д. Владавина Константина Х Д. (1059--1067) направила је од Д. породицу првог реда. Захваљујући чињеници да су и Константин Х и његов брат, цезар Јован, имали многобројне потомке, Д. су успеле да заузму водеће позиције у држави, а уз то да се браковима повежу са другим византијским аристократским породицама. Од тог времена усвајање презимена Д. почело је да означава припадност елити византијског друштва. Иако се владавина династије Д. окончала свргавањем Михаила VII (1071--1078), сина Константина X, Д. су, захваљујући родбинским везама са Комнинима, задржали најугледније и најутицајније положаје у Царству. Потомци царских Д. могу се пратити негде до средине XII в. Презиме Д. надживело је породицу и у позновизантијско доба среће се у разним деловима Царства, а њега је усвојио и српски краљ Стефан Радослав (1227--1234).

ЛИТЕРАТУРА: D. I. Polemis, The Doukai: A Contribution to Byzantine Prosopography, London 1968; Ф. Баришић, „Веридбени прстен краљевића Стефана Дуке (Радослава Немањића)", ЗРВИ, 1978, 18; J.-C. Cheynet, Pouvoir et contestations à Byzance 963--1210, Paris 1990; Б. Крсмановић, Успон војног племства у Византији XI века, Бг 2001; Б. Крсмановић, Н. Радошевић, „Легендарне генеалогије византијских царева и њихових породица", ЗРВИ, 2004, 41.

Б. Крсмановић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)