ДИКТАТУРА

ДИКТАТУРА (лат. dictatura), настала у древном Риму као правна установа примерена стању државне нужде. У свом изворном смислу, то је била особена републиканска и привремена установа која се оштро разликовала од тираније и других изопачених државних облика. Она је почивала на начелу да је спас народа врховни закон (salus populi suprema lex), те да се стога у стању државне нужде мора прибећи средствима која се, иначе, не примењују у доба неугроженог мира и ненарушене унутрашње сигурности. Притом се пре свега имао на уму спас државе, што је проистицало из прећутног идентитета државе и народа (res publica res populi). Према Титу Ливију, изгледа да је 501. п.н.е. први диктатор био Тит Ларгије. Изузетност д. огледала се и у изузетним способностима људи којима су диктаторска овлашћења поверавана. Сама д. била је последње средство одбране државе и унутрашњег поретка од спољног напада или унутрашње побуне. Тада је Сенат био овлашћен да својом одлуком утврди постојање такве опасности, а потом је један од конзула поверавао власт диктатора једном лицу изван круга редовних носилаца државне власти. Уз то је власт диктатора била привремена само док траје ова опасност, и ни у ком случају није могла бити дужа од шест месеци. Током три стотине година ово правило никада није нарушено, иако је у том периоду д. увођена око деведесет пута. Ова римска установа за случај државне нужде појављује се у новом добу у облику англосаксонског martial law (ратног права, или још тачније, унутрашњег ратног права које се примењује и на властите грађане) и континенталне установе опсадног стања (l'état de siège). Обе установе представљају средство заштите од непријатељских упада или грађанских немира, и као такве представљају проширење и концентрацију надлежности извршне власти и привремену суспензију појединих уставних и законских норми, а пре свега грађанских слободâ и правâ.

Као изузетно велика концентрација власти, која разрешава обавезе покоравања важећим законима, д. се увек могла злоупотребити зарад увођења самодржавља и овековечења деспотске, а понекад и тиранске моћи. Најпознатији пример из класичне старине јесу први римски принцепси -- Јулије Цезар и Октавијан Август -- који су, под видом очувања републиканских установа, овековечили своју неограничену власт, приграбивши у своје руке овлашћења диктатора. А потом је оваква врста злоупотребе стања државне нужде постала уобичајена. У модерном времену, нарочито у XX в., д. означава појачану, ничим ограничену власт. Под таквом влашћу нема устава или је демократски устав суспендован, нема слободних избора који би омогућили демократску смену власти и ни на који начин, изузев побуном и силом, не могу се оспоравати одлуке диктатора. То је управо имао на уму и Лењин када је револуционарну д. пролетаријата над буржоазијом дефинисао као власт која није везана никаквим законима.

У публицистици негдашње Југославије под појам д. подведена је власт краља Александра I после 6. I 1929. Том приликом његовом прокламацијом престао је да важи Устав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца од 28. VI 1921, а Народна скупштина, изабрана 11. IX 1927, распуштена је. Законом о краљевској власти и врховној државној управи од 6. I 1929. краљ је постао „носилац све власти у земљи", који, поред осталог, издаје и проглашава све законе. Такође су Законом о заштити јавне безбедности и поретка државе забрањена сва удружења и политичке странке који врше пропаганду да треба променити постојећи поредак у држави, као и све странке које носе верско или племенско обележје. Напослетку је посебним законом од 3. X 1929. држава Срба, Хрвата и Словенаца преименована у Краљевину Југославију. Мишљења о „д." краља Александра била су подељена. Влатко Мачек је изјавио да је краљевим актом „лајбек (прслук) раскопчан", пошто је у први мах поверовао да ће се укидањем Видовданског устава остварити „идеал хрватског народа: да Хрват буде господар у својој слободној Хрватској...". Светозар Прибићевић је говорио и писао о д. краља Александра, док је за комунисте и пре и после II светског рата то била монархофашистичка д. Чињеница је, међутим, да је укидање Видовданског устава и парламентаризма имало и неке елементе акта за случај државне нужде. Јединство народа од самог почетка није постојало, а државно јединство је било угрожено. Иако се, дакле, повод шестојануарског акта бар делимично могао разумети, па и оправдати, он није дао очекиване резултате, па утолико и није био оправдан, о чему сведочи распад Југославије само четири дана након немачке агресије 6. IV 1941.

ЛИТЕРАТУРА: С. Прибићевић, Диктатура краља Александра, Бг 1953; Д. Смиљанић, Сећање на једну диктатуру, Бг 1958; Т. Стојков, Опозиција у време шестојануарске диктатуре, Бг 1969; И. Добријевић, Државна репресија у доба диктатуре краља Александра 1929--1935, Бг 2006.

К. Чавошки

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)