ДАРВИНИЗАМ

ДАРВИНИЗАМ, Дарвинова теорија еволуције, научна теорија која је утемељила материјалистички и научни приступ у разумевању постанка живота и биолошке разноврсности кроз процес еволуције. Д. је понудио научна објашњења мноштву биолошких чињеница о сличностима и разликама између рецентних биолошких врста, као и у односу на изумрле врсте овековечене у фосилним остацима. Четири основне концепције карактеришу д.: 1. заједничко порекло -- биолошке врсте дивергирају од заједничких предака тако да се филогенетска повезаност свих врста може приказати у облику дрвета живота; 2. популациона промена -- еволуција се одиграва на основу наследних разлика између јединки исте популације, које се конвертују у разлике између популација; 3. градуализам -- разлике између популација и врста настају постепеном акумулацијом малих наследних промена, подразумевајући постојање рецентних или изумрлих „прелазних облика"; 4. природна селекција -- еволуциони механизам који објашњава настанак адаптација, тј. особина које су усаглашене са животном средином. Природна селекција се ослања на концепцију популационе промене кроз претпоставку да у популацији постоји варијабилност особина које условљавају разлике у вероватноћи преживљавања и репродукције јединки.

Почетак д. везује се за објављивање књиге Чарлса Дарвина Постанак врста помоћу природног одабирања или одржавање повлађиваних раса у борби за живот (Лондон 1859). Огроман значај ове књиге огледа се у утицају који је д. имао на развој различитих биолошких дисциплина, али и на хуманистичке науке. Очигледна импликација д. подразумевала је да човек није „специјална креација" и „сврха стварања света", него само једна од милиона биолошких врста. Тиме је д. покренуо шире друштвене спорове између научних и догматско-религијских схватања постанка живота и порекла човека. И поред жестоких оспоравања, посебно изван научне заједнице, велика научна утемељеност и убедљивост објашњења биолошких феномена, довели су до широке прихваћености д. још за живота Ч. Дарвина (1809--1882).

Даљи развој науке и акумулација сазнања у различитим биолошким дисциплинама вишеструко су потврдили основне премисе д. и омогућили њихову надоградњу и проширивање. Увођење генетике у разматрања унутарпопулационе варијабилности изградило је савремену теорију еволуције (названу и Модерна синтеза), као емпиријски утемељену експерименталну дисциплину са предиктивним потенцијалом. Модерна синтеза, поред природне селекције, укључије још три механизма (мутације, генетички дрифт и проток гена) на којима се заснивају еволуционе промене. У новије време, детаљним упознавањем молекулске основе живота, отворили су се нови правци истраживања постанка првих генетичких система. Такође, савремена знања из молекуларне биологије омогућила су дубоко разумевање улоге индивидуалног развића у обликовању праваца еволуције, оличено у савременом научном концепту еволуционе биологије развића (ево-дево).

Д. се у Србији појављује са преводом Постанка врста (Бг 1878). Књига садржи и писма која је Дарвин размењивао са преводиоцем Миланом Радовановићем и његовим оцем након изненадне смрти М. Радовановића. Постанак врста је у наредним деценијама превођен и штампан у Србији још три пута, а преводили су га Милан Недић (Бг 1948) и Недељко Дивац (Бг 1985; Ниш 2004). Друга утицајна Дарвинова књига Човеково порекло и сексуална селекција (Лондон 1871) појављује се први пут у преводу Недељка Дивца (Бг 1922) и доживљава још четири издања до 1977.

На Универзитету у Београду предавање д. започиње пре II светског рата на часовима Недељка Дивца на Медицинском факултету, Боривоја Милојевића на Природно-математичком факултету и Владимира Спасојевића на Пољопривредном факултету. Међутим, утицај Совјетског Савеза на послератне социјалистичке земље одразио се и на д. Наиме, од 1925. до 1964. у СССР трајао је период „лисенкоизма", назван по Трофиму Денисовичу Лисенку, комунистичком идеологу агрономског образовања. Његова идеја биологије подразумевала је потпуно негирање генетике као „буржоаске и идеалистичке науке", али и основних концепција д. (иако је Лисенко своју позицију називао „стваралачки д."). Кулминација лисенкоизма у Србији везује се за 1950, када је на Првом саветовању биолога НР Србије донет закључак да је лисенкоизам једина прихватљива теорија наслеђивања и еволуције. Са универзитета су уклоњени професори Дивац, Милојевић и Спасојевић који се нису приклонили овој концепцији. Лисенкоизам је, међутим, убрзо био избачен из курикулума студија на ПМФ у Београду. Већ 1957, када се са Оксфорда вратио професор Павле Радоман (1913--2007), курс еволуције на факултету постаје у потпуности заснован на менделистичкој генетици. Тада је основана Катедра за еволуцију, која касније мења име у Катедра за еволуцију и генетику и, коначно, у Катедра за генетику и еволуцију. Након професора Радомана, предавања д. преузима професор Никола Туцић (1946--2015), дописни члан САНУ. Период у којем је Н. Туцић био професор д. представља време изразитог процвата ове биолошке дисциплине у Србији. Поред осавремењивања наставе д. на факултету, основано је Одељење за еволуциону биологију у Институту за биолошка истраживања „Синиша Станковић", у којем данас постоји више истраживачких група које покривају различите аспекте еволуционе биологије. У лабораторији за експерименталну еволуцију налазе се јединствене лабораторијске линије пасуљевог жишка (Acanthoscelides obtectus) селекционисане за кратак и дуг животни век, као и њихови мито-једарни хибриди, линије адаптиране на различите биљке домаћине, на различите густине популације итд. Друга група истражује еволуциону генетику биљака и њихову способност одговора на абиотички и биотички стрес. Такође, постоји и група која се бави еволуционом екологијом водоземаца и гмизаваца, кроз популационо-генетичке и филогенетске анализе. Поред Универзитета у Београду, данас се д. проучава на свим универзитетима у Србији, а саставни је део курикулума свих биолошких предмета као окосница сваке биолошке дисциплине. Од када је штампана прва књига Павла Радомана Теорија органске еволуције (Бг 1961), објављено је више универзитетских и научно-популарних књига из еволуције чији су аутори Н. Туцић и други.

ЛИТЕРАТУРА: Н. Туцић, Еволуциона биологија, Бг 2002; D. Futuyma, Evolution, Sunderland 2009; Б. Стојковић, Н. Туцић, Дарвинијана: водич кроз еволуциону биологију, Бг 2009; Од молекула до организма: молекуларна и фенотипска еволуција, Бг 2012.

Биљана Стојковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)