ДИМИТРИЈЕВИЋ, Душан

ДИМИТРИЈЕВИЋ, Душан (Војвода Дуле), правник, адвокат, четнички војвода (Раброво код Пожаревца, 9. XII 1881 -- Београд, 6. VIII 1964). Потoмак трговачке породице, завршио је Правни факултет у Београду. Већ као студент укључио се у низ омладинских организација отворено иступајући против династије Обреновића. Учествовао је на мартовским демонстрацијама великошколске омладине 1903, којима је најављена смена на династичком трону Србије. Основао је омладински лист Ослобођење, који је издавао заједно с Миомиром Миленовићем, а преко којег је пружао огромну подршку четничкој акцији. Активно јој се прикључио 1904, ступивши у чету Војислава Танкосића. Као четник, а потом и војвода, учествовао је у борбама на Челопеку 1905, Ђерману, Станчи и Бајловцу код Куманова 1906, којом приликом је задобио и три тешке ране. Нарочито се истакао 1907. у борбама код села Дренова, када су српски четници уништили комитску чету бугарског војводе Стефана Димитрова. У време Анексионе кризе (1908--1909), током које се Србија суочила с опасношћу избијања ратног сукоба с Аустроугарском, ангажовао се у обуци омладинаца за четничко ратовање. Крајем 1908. постављен је за писара Првостепеног суда у Београду, да би касније био премештен на место писара у првостепеном суду у Горњем Милановцу. Уочи балканских ратова поново је постављен за писара у београдском првостепеном суду. Потом је био писар Касационог суда, а пред I светски рат секретар Министарства правде. У чин резервног коњичког капетана друге класе унапређен је 1910.

Почетак Првог балканског рата 1912. дочекао је на Козјаку, где је окупио под оружјем око хиљаду људи истовремено радећи на преговорима с албанским главарима у циљу заштите српског цивилног становништва на том простору. На челу својих четника, као претходница српских трупа, оперисао је на тлу Албаније. Јануара 1913. заузео је Елбасан и успоставио српску власт у граду и околини. Тешко је рањен код Велеса, када је својим телом заштитио Војина Поповића (Војводу Вука). У Другом балканском рату истакао се у борбама на Царевом Врху и Дукату. За испољену храброст и умешност у командовању током балканских ратова унапређен је у чин резервног капетана прве класе. Крајем 1913. учествовао је у гушењу албанске побуне у околини Струге и Охрида. На почетку I светског рата командовао је 2. четом Златиборског четничког одреда, који је оперисао у саставу Ужичке војске. Септембра 1914. је са својом четом прешао у источну Босну, изводећи акције у околини Високог, Власенице, Сребренице и Сарајева. Код Хан Пијеска је ојачао чету с још 50, а код Власенице са око још 150 добровољаца из Босне. У наступању српских трупа у источној Босни деловао је као њихова претходница, вршећи диверзантске акције у позадини аустроугарских војних снага, док је при одступању Ужичке војске штитио главне правце повлачења. Тешко је рањен приликом Сувоборске офанзиве 1914. Приликом повлачења 1915. са својим четницима се борио на Власини, код Лесковца и Лебана. Успешно је штитио повлачење српске војске кроз Руговску клисуру. На Солунском фронту је 1916. тешко рањен по трећи пут, те је 1917. послат на лечење у Бизерту. У вези са Солунским процесом разрешен је службе резервног официра.

После рата, 1919. постављен је на место секретара Министарства трговине и индустрије, а потом је две године био шеф Одсека Југословенске делегације у Међународној комисији за репарације у Паризу. За секретара Министарства правде је одређен 1922, а 1926--1934. био је правозаступник Народне банке. Пензионисан је 1939. у рангу инспектора Министарства правде. Готово до смрти бавио се и адвокатским послом. Један је од оснивача Савеза земљорадника, на чијој је листи у Бихаћком округу биран за народног посланика 1923. Учествовао је у оснивању Удружења словенских емиграната (1938), које је спасавало пољске и чехословачке емигранте. Због неслагања с Костом Пећанцем издвојио је Друштво старих четника из Удружења четника. Пред почетак II светског рата залагао се за активан отпор силама Осовине. На почетку II светског рата склонио се у Паштровиће, где се повезао с антифашистичким покретом. Носилац је Карађорђеве звезде са мачевима IV реда.

ДЕЛА: Право на накнаду штета почињених ратом, Бг 1919; Моме брату земљораднику. Ратна оштета, Бг 1922; Моме брату земљораднику. Како да се обештетиш?, Бг 1922; Уговорна казна, Бг 1922.

ЛИТЕРАТУРА: Ж. Павловић, Битка на Јадру 1914, Бг 1924; М. Лазаревић, Наши ратови за ослобођење и уједињење. Српско-турски рат 1912--1913, I--III, Бг 1927--1931; М. Ж. Живановић, Пуковник Апис. Солунски процес хиљаду деветсто седамнаесте године. Прилог проучавању политичке историје Србије од 1903. до 1918. год, Бг 1955; М. Алимпић, Солунски фронт, Бг 1967; Ж. Павловић*, Рат Србије с Аустро-Угарском, Немачком и Бугарском 1915*, Бг 1968; Д. Мекензи, Апис, Г. Милановац 1991; Б. Петрановић, Србија у Другом светском рату 1939--1945, Бг 1992; Д. Мекензи, Солунски процес, Бг 1997.

Александар Животић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)