ДРЖАВНА БЕЗБЕДНОСТ

ДРЖАВНА БЕЗБЕДНОСТ, обавештајно-безбедносна служба или тајна полиција задужена за заштиту уставног поретка и система државне власти. Овакви задаци обављани су не само у државним системима у којима су постојале посебне службе тог типа него и у системима у којима такве службе нису постојале.

Средњи век. Безбедност у средњовековној Србији се може посматрати као безбедност владара и његовог двора и као безбедност у земљи, на путевима и у насељима. Безбедност самог владара и његовог двора обезбеђивала се сталном стражом за шта су били задужени стражари (бдци), посебна категорија зависних људи. Такође, владара је обезбеђивала његова телесна гарда (храненије) која је увек била у његовој близини. У почетку њу су чинили припадници младе властеле, а од времена краља Милутина ту дужност су вршили и страни најамници. Једно време краља Милутина су обезбеђивали турски најамници, али су они побијени приликом покушаја побуне. Краљу и цару Душану храненије су чинили немачки витезови на челу са витезом Палманом. У току битке они су ратовали уз владара и штитили га. Један писац је забележио да је у Косовском боју попустило Лазарево храненије, па је српски владар у току битке заробљен.

Редовну безбедност у земљи, на путевима и у насељима обезбеђивали су органи локалне управе. Ту је била најзначајнија улога жупана као господара жупа и жупских градова. Од времена краља Милутина њих потискују кефалије -- опште и градске -- које управљају жупама и градовима. Оне су морале да се старају о безбедности трговаца на путевима, да одржавају јавни ред и мир на трговима и на сајмовима. Поред безбедносне улоге они су вршили и судску функцију заједно са неким другим органима. Господари држава, називани у изворима силнима, на територији којом су управљали имали су свој управни апарат који се старао и о безбедности на том простору. У обезбеђивање сигурности укључено је и зависно становништво које је давало страже на путевима између жупа, као и на градским бедемима (градобљуденије). Сви ови органи су на располагању имали и могућност утамничења оних који угрожавају безбедност. У средњем веку тамница није служила за издржавање досуђене казне него као мера спречавања дела или омогућавања спровођења казне. Тамнице је имала и властела, а не само локални органи управе, па су као и кефалије, према Душановом законику, управљали тамницама. Трговци су често затварани због намиривања дугова.

С. Мишић

Нови век. У историји модерне српске државе постојале су различите форме политичке полиције, али оне никад нису функционисале изван класичне полицијске организације, нити као посебна служба Д. б. Поједине одредбе водећих државних органа Србије, указивале су на потребу заштите од стране шпијунаже, односно вршења тајне политичко-дипломатске активности још од времена Првог и Другог српског устанка. Развојем полиције, односно органа унутрашњих послова, у Кнежевини и Краљевини Србији су се већ од 1830. поједине целине у Министарству унутрашњих дела или Управи града Београда бавиле контраобавештајним радом и елементима политичке полиције. Као виши облик организације Д. б у Краљевини Србији постојало је Одељење за поверљиве полицијске послове, формирано 1899, а у југословенској краљевини Одељење за државну заштиту, образовано 1920. у саставу Министарства унутрашњих дела. У српској (југословенској) војсци, послове безбедности су све до времена II светског рата вршили одређени делови војно-обавештајне службе на нивоу Главног Генералштаба, као што је то било II одељење или Сервис тајне војно-обавештајне службе.

Прва служба која је била претеча касније југословенске и српске службе Д. б. била је Озна (Одељење за заштиту народа), својеврсна тајна полиција партизанског (комунистичког) покрета, формирана 13. V 1944. у Дрвару, на чијем је челу био Александар Ранковић, члан Политбироа и ЦК КПЈ. Иако је образована под совјетским утицајем, била је израз и илегалног рада КПЈ из времена пре II светског рата, као и посебних регионалних партизанских обавештајних служби настајалих од почетка окупације. То је био случај са Словенијом, где је у оквиру Партије постојала тајна служба -- ВОС, а делимично и у Хрватској, где су поједини истакнути комунисти већ имали везу са разним совјетским службама. Како су партизанске снаге ослобађале поједине територије окупиране Југославије 1944−1945, тако су одмах и успостављане испоставе Озне, које су спроводиле прогон свих лица означених за „народне непријатеље", посебно на самом крају рата, маја 1945, када је, према наредби Јосипа Броза Тита, а под њеним руководством, дошло до масовне ликвидације антикомунистичких заробљеника на подручју Словеније и источне Босне.

Озна је била организована по регионалном принципу тако што су федералне јединице -- будуће републике покривале регионалне Озне. Хијерархијски, изнад њих је била Озна „за Југославију", претеча савезне службе, а због посебних прилика у престоници 1944−1945. постојала је и посебна Озна за Београд. У оквиру свих Озниних штабова постојала су и три одељења -- одсеци, који су се бавили војном контраобавештајном службом у јединицама Југословенске армије. Мањи број припадника Озне (укупно 29) упућен је у овом периоду на школовање у академији НКВД у Москви. Осим тога, у саставу Озне налазили су се поједини совјетски саветници, али о њима за сада нема документарних података.

После доношења првог Устава нове Југославије, током марта 1946. долази до прве веће реорганизације служби безбедности. Из састава Озне издвајају се сва три одељења -- одсеци, а од њих се формира Контраобавештајна служба Југословенске армије, позната као КОС, која се даље развијала као посебна безбедносна служба. Преостали део Озне преименован је у Управу д. б. (УДБ, Удба), настављајући њене дотадашње активности. Ова служба остала је униформисана и била на буџету Министарства народне одбране, иако је представљала део унутрашњих послова. У овом периоду делимично јој је измењена унутрашња организација, задржана потом мање-више током целог њеног постојања. На савезном нивоу (Удба за Југославију) имала је своју управу с одељењима за борбу против страних обавештајних служби, против унутрашњег непријатеља и за контраобавештајну заштиту (I--III), комуникације и техничку службу (IV), материјално и финансијско пословање (V), заштиту личности и објеката (VI), криптографију (VII), персонална и друга питања (VIII). Каснијих година ова је структура дограђивана са другим одељењима-управама, која су се бавила тајном пратњом, телефонским или електронским прислушкивањем и другим делатностима (IX−XII). Републичке Удбе имале су идентичну организацију, само са једним организационим нивоом ниже (одељење уместо управе, одсек уместо одељења).

Д. б. се у послератном периоду бавила не само прогоном страних обавештајаца, одметника или народних непријатеља, него је асистирала и у пословима принудног откупа или стварања сељачко-радних задруга. Удба за Србију истакла се 1946. и у заробљавању генерала Драгољуба Михаиловића, вође Равногорског покрета отпора, а Удба за Хрватску у акцији „Гвардијан", током које је заробљена већа група припадника усташког покрета, убачених у Југославију 1947. Први, а можда и највећи изазов била је војно-политичка криза настала после резолуције Информбироа јуна 1948, када се нашла у улози службе безбедности, идентификујући и хапсећи присталице ИБ-а, а са друге стране у офанзивној улози, делујући обавештајно према суседним земљама, совјетским сателитима. У ту сврху, у простору изван Југославије формиран је низ обавештајних центара и потцентара. Присталице ИБ-а су од средине јула 1949. биле заточене на Голом отоку, где је створен логор, познат као предузеће „Мермер", који је био у надлежности Удбе за Југославију. И поред испољених негативности у њеном раду, може се закључити да је успешно обавила посао заштите независности Југославије од спољног притиска Совјетског Савеза и његових савезница.

Ради школовања нових кадрова Д. б., на Топчидеру у Београду је 1949. формирана посебна школа за основни кадар, као и виша школа за дошколовавање вишег кадра који се већ налазио на дужностима. Три године касније, 1952, из састава Удбе издвојило се I одељење и формирало посебну обавештајну службу у саставу Министарства иностраних послова, касније познату као Служба или Управа за информације и документацију. Она се потом развијала посебно, као југословенска обавештајна служба, преузевши ту надлежност од Удбе. Исте године, изнете су и прве званичне критике из саме службе на поједине поступке Удбе у времену сукоба са ИБ-ом, а њени припадници престали су да носе униформе. Буџет службе је 1954. прешао у домен унутрашњих послова, а дошло је и до смањења људства, које је 1955. бројало око 7.000 лица. Д. б. је у овом периоду дефинитивно постала део унутрашњих послова, заједно са јавном безбедношћу (милицијом). Средином 50-их година Удба за Србију је с органима милиције извршила широку акцију прикупљања наоружања на Косову и Метохији. Удба је од 1954. до 1966. континуирано развијала технолошке капацитете за прислушкивање, снимање и тајно праћење на свим организационим нивоима. Током 1961. дошло је до подизања организационих нивоа. Републичке Удбе организоване су по управама, док су на савезном нивоу формиране управе. Присутност Д. б. се у овом периоду протезала у свим облицима друштвених активности: праћење активности кроз широку мрежу сарадника и кроз стварање великог броја досијеа лица по најразличитијим основама.

Од јула 1966. извршен је заокрет у пословима Д. б. На IV пленуму ЦК СКЈ, одржаном на Брионима, осуђена је делатност савезне Удбе, а А. Ранковић, потпредседник Југославије, оптужен је за илегално прислушкивање Ј. Б. Тита и неколицине других политичара из врха државе и партије. Иако низ комисија које су испитивале наводно прислушкивање, као ни искази затворених припадника Удбе, нису открили ниједан доказ о оптужбама, у суштини политичком одлуком, тзв. „Тезама за реорганизацију Службе д. б. из септембра 1966" долази до реорганизације Д. б. Служба д. б. (СДБ, назив који је од тада био у употреби) на савезном нивоу је драстично смањена, а њене су компетенције пренете на републичке СДБ. Отпуштен је или пензионисан већи део припадника савезне СДБ (њих око 700), а у периоду 1968−1969. извршена је и „ревизија", уништавање документације и личних досијеа, којих је у времену пред Брионски пленум било чак 2.754.923. Одлукама Брионског пленума била је погођена и СДБ за Србију, а посебно њен огранак за Београд. Опоравак је наредних година текао споро и увек под паском политичких осуда из 1966.

Од овог периода па све до распада Југославије 1991, републичке и покрајинске службе преузеле су надлежност над пословима д. б. на својој територији. Савезна СДБ остала је у улози својеврсног техничког координатора, а њене активности на плану обавештајних активности против екстремне емиграције и страних служби обновљене су тек током 80-их година. Руковођење овом службом вршено је по систему ротација -- републичког, односно националног кључа. Републичке службе су тако од 1967. водиле обавештајне акције против страних служби и праћење емиграције из сопствене републике, које је укључивало и радикалне мере, одобраване од стране посебног савета на највишем државном нивоу. Друге активности остале су исте, уз разне облике технолошке модернизације.

За СДБ у СР Србији посебан изазов представљала је ескалација албанског национализма 1968, 1981. и 1989. Многе активности биле су отежане због присталица тог покрета у структурама покрајинског секретаријата за унутрашње послове, а посебно покрајинске СДБ. Други део активности СДБ Србије је од смрти Ј. Б. Тита (1980) био усмерен на праћење „унутрашњег непријатеља" (тзв. III линија рада службе), тј. првих опозиционих иступа или организовања, које је на крају процеса 1989−1990. водило у стварање вишестраначког политичког живота. Појавом Слободана Милошевића на политичкој сцени 1986−1987. дошло је до престројавања у СДБ, чије је руководство убрзо постало ослонац новом српском лидеру. Укидањем надлежности покрајинских органа 1989. и две покрајинске службе, војвођанска и косовска, поново су биле у надлежности српске СДБ.

Рат и распад СФР Југославије 1991−1992. довео је и до распада јединственог система д. б. Републичке службе постале су ослонац СДБ у осамостаљеним републикама и умногоме имале значајну улогу у ратним догађајима широм Југославије. У Србији СДБ Републичког секретаријата за унутрашње послове трансформисала се 1991. у Ресор д. б. У Савезној Републици Југославији, насталој крајем априла 1992, д. б. је организована на републичком нивоу Србије и Црне Горе. Служба Савезног секретаријата за унутрашње послове изгубила је на значају, а 1992. њене просторије и документација насилно су преузете од стране Министарства унутрашњих послова Републике Србије.

Б. Димитријевић

Транзиционо доба. Устав СРЈ дефинисао је област одбране и безбедности крајње уопштено, те су надлежности федералне државе и република препуштене уставним амандманима и законским актима, док је карактер безбедносно-обавештајног система и даље оцртавао дух једнопартијске државе. Тако су организација, надлежности и методе рада Ресора д. б. МУП Републике Србије, као носеће службе чије се функције директно односе на појам д. б., биле регулисане само Правилима о раду Ресора д. б. и другим њеним унутрашњим прописима. Иако формално у саставу МУП Србије, ресор д. б. био је самостална безбедносно-обавештајна служба задужена за заштиту уставног поретка која је обављала контраобавештајне послове, послове везане за праћење и сузбијање унутрашњег екстремизма и спречавање тероризма, обавештајне послове, као и послове обезбеђења и безбедносне заштите лица и објеката.

Услед потребе за изградњом новог безбедносно-обавештајног система Републике Србије, ступањем на снагу Закона о Безбедносно-информативној агенцији (СГРС, 2002, с каснијим допунама 2009, 2014, 2018), 27. VII 2002. формирана је Безбедносно-информативна агенција (БИА) као аутономна и централна безбедносна-обавештајна установа непосредно подређена Влади Републике Србије. Најшири задаци Агенције су: заштита безбедности Републике Србије; откривање и спречавање делатности усмерених на подривање или рушење Уставом утврђеног уређења; истраживање, прикупљање, обрада и процена безбедносно-обавештајних података и сазнања од значаја за безбедност Републике Србије; информисање надлежних државних органа о наведеним подацима, као и други послови одређени законом. При обављању послова из својих законских надлежности Агенција делује на основу Устава, закона, других прописа и општих аката, стратегије националне безбедности, стратегије одбране и политике Владе Србије, односно, делује на начелима уставности, законитости, поштовања људских права и основних слобода, сразмерности у примени овлашћења, тајности, субординације, професионализма, објективности, селективности, рационалности и интересне неутралности. У остваривању своје функције, Агенција примењује одговарајуће посебне поступке и мере са циљем прикупљања података којима се привремено могу ограничити уставом загарантована права и слободе, и посебне доказне радње у складу са Закоником о кривичном поступку. Агенција остварује сарадњу са органима и службама других држава, те међународних организација, а у складу са смерницама Владе и безбедносно-обавештајном политиком Републике Србије.

П. Павлићевић

ИЗВОРИ: АЈ; Н. Радојичић, Законик цара Стефана Душана, Бг 1960; Закон о Безбедносно-информативној агенцији, СГРС, 42/2002, са каснијим допунама: СГРС, 111/2009, 65/2014, Уставни суд, 66/2014, 36/2018.

ЛИТЕРАТУРА: К. Јиречек, Историја Срба, II, Бг 1952; „Десетогодишњица Државне безбедности", Народна милиција, 1954, 5; О. Ђорђевић, Лексикон безбедности, Бг 1986; В. Лукић, Сећања и сазнања: Александар Ранковић и Брионски пленум, Тг 1989; С. Нумић, Добра земљо, лажу -- до истине у брионској афери прислушкивања, Бг 1989; А. Духачек, Исповест обавештајца, Бг 1992; М. Благојевић, Државна управа у српским средњовековним земљама, Бг 1997; Ђ. Ђекић, „Запис Рајчина Судића као историјски извор", ЗМСИ, 1997, 55; Б. Димитријевић, „Одјек Брионског пленума на службу унутрашњих послова 1966−1970", Историја 20. века, 2001, 2; С. В. Мијалковић, Национална безбедност, Бг 2010; М. Бајагић, Шпијунажа у XXI в.: савремени обавештајно-безбедоносни системи, Бг 2010; С. Цветковић, Између српа и чекића, II, Политичка репресија у Србији 1953−1985, Бг 2011; К. Николић, Мач револуције, ОЗНА у Југославији 1944−1946, Бг 2014; Н. Вујичић, „Заштита података о личности у обављању послова на заштити националне безбедности", у: С. Гајин (ур.), Нова законска регулатива о заштити података о личности са посебним освртом на заштиту података о личности у сектору безбедности, Бг 2017; Б. Димитријевић, Ранковић, други човек, Бг 2020.

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)