ДРЖИЋ, Џоре

ДРЖИЋ, Џоре, књижевник, свештеник (Дубровник, 6. II 1461 -- Дубровник, 25. IX 1501). Породица Држић припадала је реду грађана. После завршене хуманистичке школе у Дубровнику студирао је световно и црквено право у Падови. Од 1494. помиње се као клерик и црквени управитељ (у цркви Свих Светих), а 1497. је ступио у свештенике. Био је познати теолог и истицао се ерудицијом. Крајем XV в. припадао је кругу учених хуманиста око филозофа и теолога Ђорђа Драгишића, који је тада боравио у Дубровнику. Запажено је Д. учешће у циклусу теолошко-филозофских расправа о природи анђела (О природи небеских духова које називамо анђелима) које је организовао Драгишић 1498. Књижевношћу се бавио у ранијем периоду живота. У дубровачкој књижевности је сматран, уз Ш. Менчетића, најзначајнијим представником не само раног петраркизма, него поезије уопште („прва свитлос нашега језика"). Његов невелики сачувани опус чини канцонијер под насловом Џорете Држића пјесни ке створи докле кроз љубав бјеснјеше... (садржи 96 песама и кратку дијалошку драму у стиху Радмио и Љубмир). Претпоставља се да је аутор и неких од анонимних песама које се налазе у познатом Рањинином зборнику (почетак XVI в.). Помиње се да је певао побожне песме. Највећи део Д. канцонијера чини љубавна поезија, испевана у духу петраркистичког платонизма. Припадао је бембистима, струји петраркиста који су се супротстављали сензуализму и слободама тзв. напуљске школе (страмботисти), али је у основи поштовао опште платонистичке идеале лепоте и љубави и стандардне девизе ренесансне филозофије. Овај зборник је једини сачувани целовити канцонијер ране дубровачке лирике (има стандардну композицију, од уводне програмске песме у којој песник парафразира девизу о свемоћи љубави, преко клишеа у опевању етапа у развоју доживљаја љубави на први поглед, и стварања идеала женске лепоте, до резигнације). Истиче се префињеном сликовитошћу, богатим песничким језиком, новом метричком разноврсношћу, складним прожимањем са народном поезијом. Низом оригиналних појединости (алузије на савремени живот, патриотски тонови, истицање поетичких начела, новине у форми, однос према народној поезији, трагови медијевизма и др.) Д. поезија се одвајала од клишеа и превазилазила поетику подражавања. Кратка еклога Радмио и Љубмир прва је позната дубровачка световна драма, којом је установљен овај жанр у дубровачкој књижевности. Замишљена је да буде изведена на отвореном простору („меу кнезови"). То је драмски дијалог (316 стихова) који је својим садржајем (супротстављање заљубљеног Љубмира, носиоца платонистичких осећања, рационалном пастиру Радату, који је на страни реалног живота) имао циљ да потврди девизу о свемоћи љубави.

ДЕЛА: Пјесме Ш. Менчетића и Џ. Д., Зг 1870, 1937; Пјесни љувене, Зг 1965; Пјесници Рањинина зборника, Зг 1998.

ЛИТЕРАТУРА: В. Јагић, „Трубадури и најстарији хрватски лирици", Рад ЈАЗУ, 1869, IX; П. Крековић, „Најстарија хрватска лирика", Наставни вјесник, 1907/08, 247; Ј. Торбарина, Italian influence on the poets of the Ragusan Republic, London 1931; М. Решетар, „Ауторство пјесама Рањинина зборника", Рад ЈАЗУ, 1933, 247; „Језик пјесама Рањинина зброника", Рад ЈАЗУ, 1936, 247; И. Б., „Откривене непознате пјесме Ђ. Д.", Слободна Далмација, 1963, XX, 5623; Ј. Хам, „Џ. Д.", у: Пјесни љувене, Зг 1965; С. Петровић, „Нови лик Џоре Држића", Умјетност ријечи, 1967, 11, 2; С. П. Новак, Театар у Дубровнику прије Марина Држића, Сплит 1977; Џоре Држић -- живот и дјело, Сплит 2001; Зборник Никше Рањине о 500. обљетници, Зг 2009; З. Бојовић, „Самосвојност дубровачке ране ренесансне лирике", Глас САНУ, 2019, 31.

З. Бојовић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)