ДОМАЋИ ЛЕКАР

ДОМАЋИ ЛЕКАР, први популарни медицински часопис на српском језику који је месечно излазио у Панчеву од јануара 1871. до јула 1873. Био је намењен Србима са обе стране Дунава и Саве, а издавали су га и уређивали др Константин Пеичић и др Љубомир Ненадовић. Штампано је 30 бројева, а сваки садржи детаљне и поучне текстове о болестима и чувању здравља, од порођаја, детињства па до старости. Мада текстови углавном нису потписани, у часопису су писали највише његови уредници, искусни лекари у Панчеву. Текстови одсликавају време у медицини пре победе Пастерове науке, тј. открића микроорганизама као узрочника заразних болести, због чега се у њему налазе и погрешна тумачења (нпр.: „...обично се догађа, да из мали богиња постану средње, а из средњи и велике, а велике готово свуда смртоносне бивају"). Аутори снажно пропагирају вакцинацију против богиња, „каламљење" по Џенеру из 1798. које називају најдрагоценијим проналаском. Часопис доноси лекарске поуке о многим заразним болестима („сувој болести -- јектика или сушица", беснилу, тровању кобасицама, колери, чија је пандемија управо тада преко целог света стигла из Кине и до Војводине) и детаљно наводи социјално-медицинску ситуацију српског народа. За првих шест месеци 1871. у Панчеву Срби су имали негативан (156 рођених, 165 умрлих), а Немци позитиван прираштај (143 рођена, 120 умрлих). Посебно је важно да се наведу узроци умирања: „Од суве болести 48, од трзавице (фраса) 39 (код деце), од запаљења плућа 20, од тифуса 8, од запаљења мозга 8, од старости 9, од загуша 5, од водене болести 3, од пролива 1, од отврднуте јетре 1, од капље 2". Часопис у два наврата доноси позив на претплату и објављује делове књиге Домаћег речника Љ. Ненадовића, у којима објашњава многе називе болести на народном језику, нпр. „бабиња грозница" (пуерперална сепса), „бедробоља" (ишијас), „безкрвије" (анемија) итд. Неке болести именоване народним називом (нпр. „пољачина"), и поред детаљног описа, не могу се идентификовати са аспекта данашње медицине. Часопис приказује и стање велике непросвећености у српском народу, празноверице и надрилекарство, против којих се одлучно бори. Издржавао се од претплатника којих није било много, те се после две и по године угасио.

ЛИТЕРАТУРА: С. Јовин, Епидемија колере 1873. у Војводини, Н. Сад 1973; Д. Ђорђевић, Историја панчевачке медицине до 1944. године, Пан. 2004; Ј. Максимовић, „Допринос лекара из Војводине у успостављању здравствене службе у Србији и оснивању и раду Српског лекарског друштва", МП, 2008, 61, 3--4; Лекари пречани у српском цивилном и војном санитету у 19. веку и почетком 20. века, Н. Сад 2017.

Д. Лалошевић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)