ДОПРИНОСИ,

ДОПРИНОСИ, облик дажбина којима се прикупљају јавни приходи наменског карактера. Финансијски инструмент с одликама д. заснива се на следећим поставкама: 1) постојање стварне или могуће (претпостављене) користи коју одређени корисници имају од активности државе и других јавно-правних тела; 2) висина д. зависи од трошкова које држава има кад обавља одређене активности или од вредности непосредне користи обвезника д. од услуге државе и других јавно-правних тела; 3) д. имају обавезни карактер; 4) обавеза плаћања д. није иницирана захтевом обвезника. Д. укључују елемент противуслуге; не плаћају их сва лица него она која ће имати корист од тако прикупљених средстава; плаћају се по пропорционалним стопама; прикупљена средства су наменска, не пролазе кроз буџет. Д. се утврђују законом, за који није потребна општа сагласност, за разлику од самодоприноса за чије се установљење претпоставља референдум.

Д. су слични порезима као принудно плаћање и као новчана давања. С таксама су слични по некој личној користи која се очекује, непосредно или посредно, али је корист материјалне природе (код такси -- интелектуална услуга). Тако власници земљишта које се изградњом насипа штити од поплаве треба да учествују (делимично или потпуно) у трошковима обављања дате активности државе. У савременим државама, у оквиру јавних прихода, посебно је значајан д. за социјално осигурање, као посебан вид заштите коју друштво пружа грађанима од економских и социјалних тешкоћа које могу настати услед значајног смањења њихове економске снаге (прихода) због болести, повреда на раду, незапослености, инвалидности, старости. Систем д. за обавезно социјално осигурање покрива три области: пензијско и инвалидско, здравствено и осигурање од незапослености. У савременим државама проблем финансирања социјалног осигурања решава се повећањем издвајања за те потребе, ефикасним трошењем расположивих средстава из фондова социјалног осигурања и сужавањем појединих права којима су се до сада користили осигураници.

Систем финансирања пензијског и инвалидског осигурања (ПИО) у многим земљама је организован у виду јавног или обавезног осигурања и приватног или добровољног. Јавни фонд ПИО (први стуб) функционише на бази PAYG (Pay As You Go) метода, што значи да се исплата накнаде за социјално осигурање врши из уплате д. за социјално осигурање на исплаћене зараде, при чему укључује и буџетске трансфере, зајмове и друга средства у недостатку прикупљених средстава из д., што је случај и са Србијом. Обавезно допунско (други стуб) осигурање је вид осигурања где запослени и послодавци уплаћују дефинисане д. (као одређени процент од бруто зараде). Средства д. и приноса на инвестирана средства налазе се на индивидуалним пензијским рачунима запослених у изабраним пензијским фондовима. Приватни ПИО (трећи стуб) функционише по систему акумулације или увећања капитала тако што осигураници уплаћују д. за ПИО на индивидуалне рачуне у компанијама у којима су запослени или у специјализованим финансијским институцијама. Уплаћена средства се инвестирају и доносе принос којима се она увећавају (рецимо, куповина и продаја вредносних папира, некретнина и др.). По пензионисању осигураници имају право на пензију из тих акумулисаних средстава.

За одређивање висине пензија најпознатија су три модела: немачки, швајцарски и чилеански. Према немачком, у пензијском систему доминантан је обавезни јавни фонд пензијског система са PAYG методом, док приватни фонд има мањи значај. Швајцарски модел заснован је на обавезном јавном фонду, који функционише по PAYG методу, допуњен обавезним приватним фондом. Одлика јавног фонда пензијског осигурања је да има широко покриће којим се корисницима обезбеђује висина пензије од 40% од просечне зараде. Чилеански модел карактерише доминација обавезног приватног фонда и незнатно значење јавног фонда. Јавни фонд пензијског осигурања углавном служи као помоћ сиромашним слојевима становништва. У јавном фонду осигурања усклађивање висине пензије врши се у односу на висину просечне зараде, кретање цена на мало или је то дискрециона одлука владе, што чини висину пензије неизвесном. У вези с висином пензијских расхода и функционисањем пензијских система важни су следећи показатељи: учешће расхода за пензије у бруто домаћем производу (БДП), које показује колико је друштво као целина оптерећено овим расходима; висина стопе д. за пензијско осигурање, као мера оптерећења наметнута осигураницима пензијског осигурања; однос броја пензионера према броју осигураника; однос висине просечне пензије по пензионеру према просечном опорезивом дохотку по осигуранику; стопа запослености и др. Нижа стопа запослености утиче на смањење средстава д. за финансирање јавних расхода за пензије.

У привредном систему СФРЈ (и Србије) до 1963. д. су били део буџетског система, уз потпуни суверенитет федерације. Средства многих д. (буџетима из личног дохотка, централном фонду, друштвеним инвестиционим фондовима, фонду руководства и др.) сливала су се у буџет, одакле су финансиране тзв. опште и заједничке потребе. Уставом из 1963, привредном реформом 1965. и амандманима 1971. извршена је децентрализација у области општих и заједничких потреба и издвојено финансирање заједничких потреба из буџета, засновано на сложеном систему д. за образовање, науку, културу, физичку културу, социјалну заштиту, дечју заштиту, здравствену заштиту, пензијско и инвалидско осигурање. Данас је социјално осигурање у Србији регулисано Законом о пензијском и инвалидском осигурању и Законом о здравственом осигурању, као и Међународним стандардима финансијског извештавања. Висина пензије усклађује се по швајцарском моделу (50% с инфлацијом и 50% с растом просечне зараде).

ЛИТЕРАТУРА: А. Перић, Финансијска теорија и политика, Бг 1974; Б. Јелчић, Јавне финансије, Зг 1997; Ј. Ловчевић, Институције јавних финансија, Бг 1997; Б. Јелчић, Б. Јелчић, Порезни сустав и порезна политика, Зг 1998; Ј. Кочовић, П. Шулејић, Осигурање, Бг 2006; H. H. Ulbrich, Public Finance in Theory and Practice, London -- New York 2011; Т. Ракоњац Антић, Пензијско и здравствено осигурање, Бг 2012; З. Дрљача, Јавне финансије и финансијско право, Ист. Сар. 2018; Б. Стакић, М. Јездимировић, Јавне финансије, Бг 2020.

Р. Лукић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)