ДИВЉАЧ

ДИВЉАЧ, животиње које се лове због укусног меса, крзна и перја. Д. се дели на крупну и ситну. У крупну углавном спадају папкари и звери, а у ситну зечеви, глодари и птице. Крупна д. је у Србији најзаступљенија на подручју Војводине због добро одржаваних ловишта као и богатог равничарског предела. Скоро све врсте д. у Србији су заштићене трајно, законом или ловостајем. Сврстане су у две класе у оквиру разреда кичмењака: класа сисара, (Mammalia), у ловачкој терминологији „длакава д." и класа птица (Aves) или „перната д."

Сисари Србије који се сматрају за ловну д. припадају следећим редовима: двозупци или зечеви (ред Lagomorpha), глодари (ред Rodentia), звери или месоједи (ред Carnivora) и папкари (ред Artiodactyla).

Ред Lagomorpha (ред двозупци) у Србији је заступљен једном фамилијом Leporidae -- зечеви, и једном врстом -- европским зецом (Lepus europaeus). Највеће популације зеца у Србији су у брдским пределима јужно од Саве и Дунава и у појединим равничарским деловима Војводине и Поморавља. Бројност зеца у последњих 30 година је свугде у у Србији у опадању због повећаног ловног притиска, смањења станишта и природних предатора. Популација зеца у Србији процењена је на преко 400.000 примерака, а годишње се одстрели око 25.000 зечева.

Међу глодарима (ред Rodentia) нема значајне врсте за ловство осим оних које се повремено лове због крзна. То je пре свега алохтона (унета врста) -- бизамски пацов (Fiber Ondatra zibethicus L.). У последње време дуж Дунава шири се још једна унета врста -- нутрија (Myocastor coypus), која је побегла из узгајалишта и која би могла имати ловни потенцијал због квалитетног крзна. Дабар (Castor fiber), који је почетком ХХ в. ловом због квалитетног крзна истребљен, у последњих 20 година је реинтродукован у Србију и постепено се шири дуж Саве и Дунава. Трајно је заштићен и није предмет лова.

У Србији из реда звери или месоједа (Carnivora) живе представници фамилија паса (Canidae), мачака (Felidаe), медведа (Ursidae) и куна (Mustelidae). Из фамилије Canidae у Србији то су вук (Canis lupus), лисица (Vulpes vulpes) и шакал (Canis aureus), из породице мачака дивља мачка (Felis sivestris) и рис (Lynx lynx.), а из породице медведа мрки медвед (Ursus arctos). Скоро сви крупни месоједи погрешно су у Србији третирани као штеточине, те за неке од њих, као што су лисица и шакал, не постоји ловостај.

Вук је највише распрострањен у брдско-планинским подручјима Србије, док је у Војводини редак и трајно заштићен ловостајем. У Србији јужно од Саве и Дунава лов вука дозвољен је девет месеци, од 1. јула до 31. марта. Годишње се у Србији одстрели између 100 и 150 вукова.

Лисица је најраспрострањенија и највише ловљена и прогањана звер у Србији. Она је једна од главних предатора штетних глодара на пољопривредним површинама због чега је важан регулатор њене бројности. Наноси штете у ловиштима хранећи се пернатом д. и зечевима. Доскора је била главни преносник шумског беснила. Годишње се у Србији одстрели преко 15.000 лисица.

Шакал је распрострањен на Балканском полуострву, Малој Азији и на истоку, преко јужних делова централне Азије закључно са Индијом. У последњих 50 година експанзивно се шири преко Панонске низије према средњој и источној Европи. Распрострањен је у целој Србији на врло различитим стаништима, од сувих шибљака до плодних равничарских предела културне степе и влажних и мочварних станишта обраслих трском и грмљем. Храни се слично као и лисица. Редовно посећује ђубришта, мада је наклоњен и лешинарењу и конзумацији воћа, посебно грожђа. Наноси штете младунцима крупне и ситне д. у ловиштима. Годишње се у Србији одстрели преко 4.000 шакала.

Дивља мачка у Србији насељава густа шумска подручја, старе ритске шуме, поречја, „форланде" и рубове шума средогорја. Храни се највише глодарима и птицама. У ловиштима напада фазане, јаребице, зечеве, ретко и ланад срндаћа. Дивља мачка је ловостајем заштићена д., а у Војводини трајно заштићена.

Рис је евроазијска бореална врста. Некада је био широко распрострањен у Европи, али ловом због крзна или прогањањем као штеточине истребљен је на већем делу потконтинента. Oчуване популације у Европи постоје у Скандинавији, западном Сибиру и планинама Карпатског лука у Словачкој и Румунији. Реинтродукован је на Алпе одакле се шири према западним деловима Балканског полуострва. У Албанији, Косову и Метохији, западној Македонији и северној Грчкој је заступљена ендемична подврста балкански рис (Lynx lynx balcanicus), који се због криволова налази на ивици опстанка. Mалобројна популација карпатског риса (Lynx lynx carpathicus) живи у североисточној Србији. Рис је у Србији врло ретка и трајно заштићена врста. Угрожена је првенствено криволовом и прогоном.

Једини представник фамилије Ursidae у Србији је мрки медвед (Ursus arctos L.). медвед живи на Тари, Голији, Проклетијама и Шар-планини и постепено се шири тако да је забележен на Златибору, Копаонику, Старој планини и Хомољу. Популација медведа у Србији је процењена на 50--60 јединки. Борави у густим шумама високих планина, али се у потрази за храном виђа и на нижим стаништима. Медвед је сваштојед. Храни се плодовима биљака, корењем и луковицама, а од анималне хране највише инсектима, ситним глодарима, рибама и угинулим животињама (мрцинама), а понекад зна да напада домаће животиње и да наноси штете пољопривредним културама и воћњацима.

Фамилија куна (Mustelidae) најзаступљенија је у реду звери (Carnivora) у Србији. То су звери мале до средње величине, врло окретне и хитре, издуженог тела, кратких ногу, малих ушију, са веома развијеним смрадним жлездама. Претежно се хране глодарима, јајима и младунцима птица. Могу изазивати штету у фазанеријама и живинарницима због чега се прогањају као штеточине или се лове због квалитетног крзна. Куне, творови и ласице су важни предатори глодара. У Србији из фамилије куна живе следеће врсте: куна златица (Martes martes), куна белица (Martes foina), ласица (Mustela nivalis), хермелин (Mustela erminea), твор обични (Putorius putorius), степски твор (Putorius eversmani), шарени твор (Vormella peregusna), јазавац (Meles meles), видра (Lutra lutra). Ласица, хермелин, степски твор и шарени твор су трајно заштићене врсте у Србији због тога што су веома ретке или угрожене.

У недостатку прирoдног плена због поремећаја у њиховом природном станишту крупни месоједи се оријентишу на домаће животиње (овце, козе, говеда, живина), те су због тога омрзнути у многим нашим крајевима, посебно у оним у којима је несмотреним утицајем човека поремећен природни однос предатор--плен. Међутим, месоједи се хране болесним и угинулим домаћим и дивљим животињама, те на тај начин обављају важну санитарну и селекциону улогу у природи,

У ред двопапкара (Artiodactyla) убрајају се сисари који имају 2--4 парно поређана прста чији се последњи чланци завршавају папцима, рожнатом творевином сличном копиту. У европској, а тиме и у српској фауни, заступљени су преживари -- Ruminantia и само једна врста непреживара -- Nonruminantia, дивља свиња. Преживари су заступљени са две фамилије: јелени (Cervidae) и шупљорошци (Bovide). Мужјаци из фамилије јелена имају тзв. парогове од коштане масе које сваке године одбацују, док припадници оба пола фамилије шупљoрожаца имају прве рогове -- туљке од рожне масе насађене на коштане шиљке који расту целог живота. У фамилију јелена спадају најзначајније врсте крупне д. у Србији, и то: јелен (Cervus elaphus), јелен лопатар (Dama dama ) и срна (Capreolus capreolus).

Европски јелен је најцењенија трофејна и економски важна ловна д. Данас скоро искључиво живи у ловиштима затвореног и отвореног типа. Највише га има у Војводини у старим поплавним шумама и ритовима горњег и средњег Подунавља, Делиблатској пешчари и сремском делу Посавине. Мање популације постоје у источној Србији, у Националном парку „Ђердап", Дели Јовану, Северном и Јужном Кучају и Старој планини. Реинтродукован је на Великом Јастрепцу, Соколовици, Чемернику, церу и Фрушкој гори. Трофеј јелена су роговље и тубасти очњаци (грандле). Процењени број јелена у Србији је близу 6.000 грла, од којих се одстрели преко 800.

Јелен лопатар је алохтона врста пореклом са Блиског истока унета у Европу у средњем веку. У Србији се гаји у ограђеним ловиштима заједно са муфлоном (Карађорђево, Суботичке шуме, Фрушка гора, Алија, Вратна, Дубашница). Годишње се одстрели око 80 примерака, а укупан број у Србији се процењује на око 1.500 грла.

Срна је најприсутнија и најраспрострањенија крупна д. Европе и после дивље свиње најчешће ловљена крупна д. у Србији. У Србији је распрострањена од агробиотопа Војводине до планинских станишта јужне Србије. Срна је д. рубова шума, јер јој највише одговарају валовита брдска подручја са прогалама и пропланцима. Бројност срне у Србији се процењује на преко 130.000 грла, од којих се годишње одстрели око 10.000.

Из фамилије шупљорошци (Bovidae) две врсте су значајне за ловство Србије, и то: дивокоза (Rubicapra rubicapra L.) и муфлон (Ovis Amon musimon Schreb).

Муфлон је пореклом из централне Азије, а на станишта Европе унет је са Корзике и Сардиније. У Србији се гаји само у ограђеним ловиштима: Карађорђево, Суботичке шуме, Фрушка гора и Дубашница.

Из фамилије Suidae велик значај за фауну и ловство Србије има дивља свиња (Sus scrofa L.). Зуби очњаци -- кљове дивљег вепра су ловачки трофеј.

Перната д. (птице). Скоро целокупна орнитофауна Србије која броји 246 гнездарица и око 100 врста које се појављују у пролазу, зимовању или као случајни гости, законом је заштићена. У различитом степену угрожености је 168 врста, међу којима су неке гнездарице које се воде као ловна д. (тетреб, лештарка, препелица, јаребица, грлица, дивља гуска, неколико врста патака и шљука). Ловна д. из реда кока (Galliformes), са фамилијом Phasanide, потфамилијом пољске коке (Phasianinae), укључује следеће врсте: фазанa (Phasianus colchicus), пољску јаребицу (Perdix perdix), јаребицу камењарку (Alectoris graeca), препелицу (Coturnix coturnix L.); потфамилију шумских кока (Tetraoninae) у коју спадају велики тетреб (Tetrao urogalis L.), који је малобројан и крајње угрожен у Србији па би га требало искључити из ловне понуде, мали тетреб или ружевац (Lyrurus tetrix), који је одавно ишчезао из Србије и не треба га рачунати као ловну д. и лештарка (Bonasa bonasia), која се сматра угроженом врстом.

Фазан је најчешћа и најпопуларнија перната ловна д. у Србији. Води порекло из Азије. У Србију фазана је први унео краљ Милан Обреновић 1880. у Топоницу код Ниша, где је и основао прву фазанерију. Постоји већи број подврста фазана које се међусобно разликују пре свега по боји перја и телесној маси мужјака. Данас се код нас гаје за потребе лова у фазанеријама и пред сезону лова пуштају у природу. Мали проценат пуштене популације који преживи природне предаторе и ловни притисак прилагоди се, задивља и природном репродукцијом се одражава у природи, те спада у категорију унетих страних врста птица. Најатрактивнији лов на фазана је претраживањем са псима птичарима. У шумским ловиштима фазани се углавном лове пригоном, док у пољским ловиштима комбинацијом пригона и погона. У скупном лову погоном и пригоном користе се ловачки пси само за проналажење одстрељене и рањене д. Годишње се у Србији у ловној сезони од октобра до краја јануара одстрели између 100.000 и 130.000 фазана.

Пољска јаребица (Perdix perdix) je мала кока која, уништавањем станишта какве су ливаде и врзине и њиховим претварaњем у пољопривредне површине под монокултурама, пратећим агротехничким мерама (савремена пољопривредна механизација, употреба хемијских средстава), паљењем стрништа и летине, као и прекомерним ловом, постаje све ређа са тенденцијом даљег смањења бројности у Србији. Лов на ову птицу требало би драстично ограничити или временски забранити како би се популација природно обновила. Годишње се у Србији одстрели између 1.000 и 1.500 примерака. Препелица (Coturnix coturnix) је мала перната д. чија се бројност у Србији годинама смањује. Као и код пољске јаребице слични фактори довели су до смањења популације. Овде је нарочито значајан повећани ловни притисак. Годишње се одстрели између 20.000 и 30.000 препелица, претежно миграторних популација из средње Европе, док се бројност гнездилишне популације у Србији процењује на 8.000--12.000 парова.

Све дневне грабљивице из редова Accipitriformes (јастребови, орлови, мишари, лешинари, луње, еје) и Falconiformes (соколови), као и ноћне грабљивице из реда Strigiformes (сове, ћукови, кукувије) заштићене су законом и искључене су као ловна перната д. Највећа опасност за дневне и ноћне грабљивице је криволов и он углавном долази из конфликта човека са овим птицама, као, уосталом, са свим предаторима. Оне су често прогањане, убијане оружјем и замкама јер претежно дневне грабљивице нападају домаће животиње (живину, голубове, малу длакаву и пернату ловну д.), те се перципирају као штеточине које треба истребити. Због тога, бројност многих врста је у сталном опадању, а њихова значајна улога у трофичким мрежама смањена. Неке дневне грабљивице као што су ветрушке, мишари и еје, као и све врсте сова су главни и незаменљиви предатори глодара који регулишу њихову бројност на пољопривредним површинама, а у мањој мери и у селима и градовима.

У ред гушчарице (Anseriformes) спадају птице претежно или искључиво везане за водене површине -- дивље пловуше, дивље патке и дивље гуске, најраспрострањеније врсте птица мочварица, великим делом ловних, али и стално заштићених врста. Са ловног становишта интересантни су родови: патке (Anas), патке њорке (Аythya) и дивље гуске (Anser). Међу дивљим паткама има више врста које живе у Србији, и то из родова Anas, Spathula, Mareca, Netta, Bucephala и Aythya. Ловно најзначајнија врста је дивља патка глувара (Anas platyrhynhos L.), а у мањој мери патка кржуља (Anas crecca L.), гроготовац (Spathula querquedula), патка њорка (Aythya nyroca) и риђоглава патка (Aythya ferina). Годишње се одстрели око 14.000 патака различитих врста.

Дивља патка глувара је најраспрострањенији представник породице патака у Европи и Србији. Бројност гнездилишне популације у Србији се процењује на 140.000--180.000 примерака, при чему се за време зиме значајно увећава придошлицама из северних крајева. Спада у једну од најчешће ловљене пернате д. у Србији. Годишње се одстрели преко 12.000 примерака. Лов је ограничен ловостајем од почетка октобра до краја фебруара. Неколико врста дивљих гусака спадају у ловну д. у Србији. То су сива гуска (Anser anser) која је веома ретка и угрожена гнездарица у Србији, али зими долазе у великом броју северне популације, као и гуска глоговњача (Anser fabalis) и велика лисаста гуска (Anser albifrons) које су редовни и многобројни зимски гости који се гнезде на северу Европе. Друге врсте које се ретко и нередовно појављују зими и немају већи ловни значај.

Из реда голубова (Columbiformes) са ловног становишта у Србији су интересантне три врсте из фамилије Columbidae, једна из рода голубова и две из рода грлица. То су голуб гривнаш (Columba palumbus) а из рода грлица (Streptopelia), грлица (Streptpelia turtur) и гугутка (Streptopelia decaocto). Сваке године острели се преко 2.000 примерака голуба гриваша и око 10.000 примерака обе врсте грлица. Бројност грлице сваке године опада због претераног ловног притиска.

Ред вивичарке (Charаdiformes) са фамилијом шљуке (Scolopacidae) обувата врсте шумска шљука (Scolopax rusticola) и барска шљука или бекасина (Gallinago gallinago L.). Шумска шљука се гнезди у свим већим шумским комплексима у Србији и бројност гнездеће популације је процењена између 500 и 800 јединики. Бекасина се ретко гнезди у горњем Потисју у Војводини и угрожена је гнездарица у нашој земљи будући да је бројност гнездеће популације у Србији процењена на свега 20--35 јединки. Лов обе врсте шљуке највише се обавља за време јесење сеобе, када се популације из средње и северне Европе задржавају на територији Србије.

Из реда врапчарке (Passeriformes) за ловство у Србији издваја се неколико врста из фамилије врана (Corvidae): креја (Garrulus glandarius), сврака (Pica pica) и сива врана (Corvus corone cornиx L.). Сматрају се штеточинама, посебно у ловиштима, те не постоји забрана лова на ове птице током године.

ЛИТЕРАТУРА: В. Шелмић Д. Гачић, А. Ћеранић, „Лов и ловна привреда", Југословенски преглед, 2001, 3; Ловство са заштитом ловне фауне, Бг 2011; М. Беуковић, З. Поповић, Ловство, Н. Сад 2014.

В. В. Исајев; М. Голубовић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)