ДОБРА

ДОБРА, село у Ђердапској клисури, у подножју планине Северни Кучај, на месту где се у Дунав улива Добранска река. Кроз њега пролази магистрални пут Пожаревац--Кладово. Општинско средиште Голубац је 23 км према западу. Насеље се помиње од 1844. када је имало 120 кућа са 627 душа и црквом. Од 60-их година XX в. и времена изградње Ђердапске хидроцентрале почела је нагла депопулација. Године 1961. село је имало 1.603, а 2011. 540 становника, од којих су 96,3% били Срби. Пољопривреда је ангажовала 22,4% економски активног становништва, а највећи број неаграрног становништва радио је у другим местима. Савремено насеље је ново, измештено са старе локације, коју је 1970. поплавило језеро Ђердапске хидроцентрале. Нова локација је у долини Добранске реке са обе стране пута. У селу се налазе православна црква, основна школа, месна канцеларија, амбуланта, пошта, испостава Националног парка Ђердап и мало речно пристаниште. У околини нема обрадивих површина и становништво се бави експлоатацијом шума, бачијским сточарством и риболовом.

Драгица Р. Гатарић

На Босманском потоку, притоци Дунава 3 км источно од Д., пронађено је низ утврда, кастела и посматрачница из античког доба. Насеље је убележено на карти из времена аустријске окупације (1717--1739) као Alt-Dobro. Село Д. је имало цркву посвећену Св. Стефану Првовенчаном подигнуту 1869/70. По типу је једнобродне подужне основе са звоником на западном прочељу, а по спољашњој обради фасада и звоника припада моделу истористичке црквене архитектуре Кнежевине Србије. У Србским новинама, званичном гласилу у Кнежевини Србији, расписана је лицитација 9. VI 1862. за њену градњу коју је предузео предузимач Петар Ђорђевић. Како није успео да заврши цркву у договорено време, о његовом трошку је поново расписана лицитација за завршавање градње 1869. Приликом посете овом насељу, тражећи остатке римског насеља, Ф. Каниц је цркву оценио као архитектонски неуспелу. Она је 1969. пренета на нову локацију у селу због потапања дела насеља током радова на Ђердапу. У њој се налази висока трозонска иконостасна преграда осликана 1903. Дело је за сада неидентификованог сликара који је следио академске моделе религиозне слике.

Ана Костић

Подземни рудник каменог угља, први приватни и један од најстаријих угљенокопа у Србији, отворен је 1846, у три ревира -- Босман, Кожица и Сечински, а пружа се на око 8 км², од Дунава и села Д. до Татарског виса и реке Песаче. Дунавом су у том периоду већ пловиле лађе на парни погон, а угаљ је био потребан за њихово покретање. Угaљ овог лежишта, доње топлотне вредности око 21.000 kJ, припада гасно-пламеним угљевима добрих коксних особина. Рудник је са многобројним прекидима радио до 1944. Резерве угља нису поуздано утврђене, а процена је да је укупно откопано 110--130.000 т. После II светског рата до 1962. извођена су геолошка истраживања на овом подручју, али експлоатација угља није покренута.

Слободан Вујић

ЛИТЕРАТУРА: Ф. Каниц, Србија: земља и становништво, 1, Бг 1975; П. Николић, Д. Димитријевић, Угаљ Југославије, Бг 1990; Географска енциклопедија насеља Србије, I, Бг 2001. Б. Несторовић, Архитектура Србије у XIX веку, Бг 2006; С. Вујић и др., Српско рударство и геологија у другој половини ХХ века, Бг 2014.

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)