ДИФТОНГ

ДИФТОНГ (двоглас, грч. divfqoggo": двоструки глас), вокалска артикулација у току које долази до промене боје (тимбра) вокала. У савременој србистици у употреби су и термини глајд и клизни вокал. Најчешће се јављају као последица дифтонгизације, мада могу настати и услед спајања изговора претходног самогласника са вокализованим сугласником. Д. се јавља као носилац слога и по својој природи може бити силазни и узлазни. Код тзв. силазних д. наглашен је први, а код узлазних други елеменат. Стандардни српски језик има један д. - је, настао дифтонгацијом јата, гласа који се назива и дифтонгоидом. Тај д. постоји у ијекавком изговору у слоговима у којима се јат налазило под кратким акцентом: бјежати, вјера, сјести..., као и у ненаглашеним слоговима код изведеница: побјећи, невјера, посјести. У случају да се јат налази под дугим акцентом, испред д. се јавља и: бијег, лијеп, цвијет, што отвара могућност двоструког изговора: стандардног, који подразумева артикулацију вокал+д.: би-јег, ли-јеп, цви-јет, или нестандардног, који подразумева артикулацију трифтонга (две промене боје вокала у току његове емисије): бијег, лијеп, цвијет. Процес дифтонгације одвија се и данас у појединим српским говорима, а посебно је изражен у Војводини: д^у^обро, ш^у^огор, ајд^и^емоте (у собу), пот^и^егнути. Овакви д., међутим, сматрају се дијалектизмима и као такви не припадају стандардном српском језику.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Симић, Б. Остојић, Основи фонологије српскохрватскога књижевног језика, Тг 1981; М. Марковић, И. Бјелаковић, „Утицај квантитета на вокалски квалитет у говору Новог Сада", у: Дигитална обрада говора и слике, Н. Сад 2006; С. Гудурић, О природи гласова, Бг 2009; Д. Петровић, С. Гудурић, Фонологија српског језика, Бг 2010; Љ. Суботић, И. Бјелаковић, Д. Средојевић, Фонетика и фонологија: ортоепска и ортографска норма стандардног српског језика, Н. Сад 2012.

С. Гудурић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)