ДРАГАШЕВИЋ, Јован

ДРАГАШЕВИЋ, Јован, генерал, географ, књижевник (Пожаревац, 16. II 1836 -- Ниш, 14. VII 1915). У Београду је завршио шест разреда гимназије (1855) и Артиљеријску официрску школу, ондашњу Војну академију (1860). Положио је испит за генералштабног официра и преведен у генералштабну струку крајем 1867. Унапређен је у чин потпоручника 1860, поручника 1862, капетана 1866, капетана I класе 1870, мајора 1874, потпуковника 1876. и пуковника 1880. Пензионисан је 1888, а 1900. је унапређен у почасног (резервног) генерала с правом ношења униформе. У току своје војничке каријере обављао је педагошке и оперативне дужности. Запажен од начелника Војне академије, пуковника и потоњег генерала Заха, одмах по завршетку школе доведен је за предавача. На Војној академији, од 1860. до 1885. с краћим прекидима, предавао је Географију, Статистику, Општу и Српску историју, Историју ратне вештине, Стилистику и Стратегију. Био је и водник у јегерској чети, ађутант батаљона, командир ђачке чете, а пред рат 1876. командант Крушевачке бригаде. Радио је и као професор Лицеја и Велике школе. По завршетку ратних операција 1876. био је током 1877. вршилац дужности начелника Главног генералштаба. После ратова био је утемељивач и начелник Историјског одељења Главног генералштаба (1878--1885), помоћник начелника Главног генералштаба и др. Посебне заслуге за српску војску и народ учинио је организујући и водећи Историјско одељење Главног генералштаба. Култура бележења, прикупљања и чувања грађе имала је у њему првог и најјачег поборника, а знао је од колике је важности за наставу и обуку учење на искуствима ратова. Тај његов рад оставио је видан траг како на страницама Ратника тако и многих посебних издања. Његово начело односа према владаоцима и партијама било је искључиво национално, на првом месту била је отаџбина у којој грађани без обзира на политичку припадност једнако плаћају порез и имају потребу да живе у безбедној земљи, а владалац је био само врховни командант и симбол државе. Због тога је неретко био жртва политичке зловоље владара или политичара. Краља Милана је добро познавао пошто му је био наставник српског језика, али ту блискост никад није искористио. Власти су увек сматрале дужношћу да га прате и надзиру његов дом, место окупљања књижевника, официра, присталица социјалиста и других напредних људи тог времена.

Био је припадник генерације надахнуте националним романтизмом. С пуно жара учествовао је у ослободилачким напорима Срба и других Словена. За време турског бомбардовања Београда 1862. био је командир Лицејске легије на Варош капији, организатор и командант Бугарске легије 1867. У рату против Турске 1876. био је на служби у Штабу Врховне команде. У ратовима против Турске 1877. и 1878. био је начелник Ађутантског одељења Штаба Врховне команде. По завршетку рата налазио се у својству експерта и секретара српске делегације на Берлинском конгресу. У неславном рату 1885/86. који је Србија водила против Бугарске био је помоћник начелника Штаба Врховне команде. За заслуге у ратовима одликован је орденима Таковског крста (II, III и V степена), Св. Саве (II и III степена) и свим споменицама из ратова.

Миле Бјелајац

Д. је уређивао војне часописе Војин (1864--1870) и Ратник (1879--1888), као и недељни лист Дарданија (1890). Радовима из географије претходио је истраживањима Ј. Цвијића, којем је предавао на Великој школи. Објављивао је уџбенике географије за основне и средње школе и географске карте (Географија за средње школе, Бг 1871; Земљопис Србије и Турске за основне српске школе, Бг 1871), а у студијама о Балканском полуострву повезао је општу географију с војном географијом и стратегијом (Полуострво Илирско (Балканско) са гледишта војног, Бг 1881; Војна географија Илирског тропоља (Балканског полуострва), Бг 1903). Као следбеник Вукове језичке реформе, у војну литературу уводи нове речи у духу народног језика (железница, пешадија, грудобран), па се сматра зачетником националне војне терминологије. Бавио се и археолошким и етнографским истраживањима, историографијом, војном стилистиком и реториком (Војничка стилистика I--II, Бг 1871--1875; Војничка речитост, Бг 1876), филологијом, астрономијом и уметничком фотографијом.

Као припадник генерације песника омладинског романтизма, писао је епске песме (Курсула, Косово, Рајић на топу), патриотске буднице, љубавне (Ах, Мила), религиозно-филозофске песме и песме с источњачким мотивима. Епском песмом Јека од гусала (Земун 1859) стекао је глас националног песника, а његови стихови о слободи, уједињењу и слози прихваћени су као поетско тумачење симболике националног грба („Само слога Србина спасава") и својеврсна народна химна. Ширу популарност постигао је историјском драмом у стиху Бој на Неготину или Смрт Ајдук-Вељкова (Земун 1861), која се задржала на позоришном репертоару до II светског рата. У мемоарској прози Аутобиографија у три дела (Аеропаг или успомене на Берлински конгрес, Бг 1878; Истинске приче, Бг 1888; Аподиксис, Бг 1891) приказује културне, војне и политичке прилике у другој половини XIX в. Био је редовни члан ДСС и СУД и почасни члан СКА. Радови су му превођени на руски, чешки, немачки и мађарски језик.

Велиша Јоксимовић

ДЕЛА: Песне Јована Драгашевића, I--II, Земун 1860--1861; Песме, Бг 1869; Путовање по Србији (путопис), Бг 1874; Кронографија, Бг 1874; Космо-метрија, Бг 1875; Хомоље, Бг 1876; Начела војне географије, Бг 1876; Земљопис Србије и осталог полуострва Балканског, Бг 1880; Царица Јелена, историјска приповетка, Бг 1890; Македонски Словени, Бг 1890; Илирско тропоље (Балканско полуострво), Бг 1901; Одговор на питање ко су ти Македонски Словени, Бг 1902.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Скерлић, Омладина и њена књижевност, Бг 1925; Б. Стојковић, Драматизација наше народне историје и поезије, Ниш 1940; Ђ. Ћирић, „Песништво и војништво: генерал Јован Драгашевић", Правда, 28. IV 1940; Б. Јововић, Српски официри у националној култури, Бг 1998; В. Иветић, Начелници Генералштаба 1876--2000, Бг 2000; Б. Јововић, Н. Марческу, „Први начелници историјских одељења главних генералштабова војски Краљевине Србије и Краљевине Југославије и Генералштаба ЈНА", ВИГ, 2002, 1--2; В. Јоксимовић, Књижевност пожаревачког краја, По 2014; Б. Јововић, Р. Шуљагић, Јован Драгашевић, официр, научник, песник, професор и ратник, Бг 2016.

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)