ДВОР

ДВОР, владарска или властеоска резиденција, пространа кућа са више функција (стамбеном, управном итд.) коју су опслуживали хијерархијски и функционално распоређени службеници. Временом је термин почео означавати не само објекат, него и читаво окружење владара -- особље које га је пратило, служило и помагало му у обављању послова. Д. средњовековних српских владара налазили су се на више места, а о њиховој организацији као установи мало се зна. Осим као седиште владара или властелина, д. је био и средиште културе и образовања. Млада властела боравила је на д., служила владара и учила. У склопу владарске канцеларије радили су писмени, каткад високо образовани људи. Неки дворани имали су и функцију забављача. У позном средњем веку урбани центри у све већој мери постају владарска боравишта.

Невен Исаиловић

Термин д. јавља се у различитим средњовековним исправама, а његово значење се тумачи на различите начине: као кућа, домаћинство (кућа и земљиште) или комад земље. Термини двор и дом се у Номоканону употребљавају наизменично за обичне куће у граду. На старо значење упућује нас низ изведеница као што су двориште, њива подворница или подвор (служење у кући).

Средњи век. Најстарији српски владарски д. везани су за градове који су се налазили на територији раносредњовековне српске државе. Један од њих се сигурно налазио у првој по имену познатој српској престоници Достиники. Из овог раног периода потичу и помени дворова у Стону, Котору, Прапратни и Скадру. Са премештањем центра српске државе у Рашку, најважније насеље, које можемо сматрати престоницом, постаје град Рас. Иако су спроведена опсежна истраживања рашке области, још увек нису усаглашена мишљења о месту на којем се налазила немањићка престоница. Положај, снажни бедеми, остаци палате, капеле и једнобродне цркве, обновљене током IX в., говоре у прилог локалитета Рас-Постење. У његовој близини налазила се црква Светог Петра и Павла, у којој је била катедра рашких епископа. Све до великих територијалних проширења која ће се одиграти крајем XIII в., центар државе се и даље везивао за област Раса. За време краља Милутина помињу се његови д. на Косову: Пауни, Неродимља (Породимља), Сврчин и Штимља као и д. у Призрену и Рибнику, те резиденција код Скадра. За д. у Сврчину, Паунима, Неродимљу, Штимљу и Породимљи, о којима постоји више дипломатичких и биографских извора, везује се релативно мали простор околине данашњих насеља Штимља и Урошевца. Интересантно је да се насеља и локалитети који се могу повезати са наведеним дворовима, налазе на простору који је некада представљао обод релативно пространог језера, окруженог богатим рибњацима и многобројним воденицама. Нажалост, до данас није убициран ниједан од ових објеката, нити су на поменутом терену извршена детаљна археолошка истраживања, која би указивала на њихов изглед. По освајању пространих области на југу, центар државе се везује за Скопље, у којем се Душан крунише за цара 1346. и проглашава Законик 1349. Након распада Српског царства, обласни господари резидирају у најважнијим градским насељима на својим територијама: деспот Угљеша у Серу, Вукашин и Марко у Прилепу, Драгаши у Штипу и Струмици, Тома Прељубовић у Јањини. Са успоном кнеза Лазара, престоно место Моравске Србије постаје Крушевац. Убрзо потом, деспот Стефан Лазаревић преуређује Београд у своју престоницу. Након његовог губитка, деспот Ђурађ Бранковић гради Смедерево.

У Босни прво стоно место са д. било је у Сутјесци. Са осамостаљивањем великаша повећавао се и број д. Почетком XV в. стоно место постаје Јајце, док се великашки дворови налазе у Благају, Соколу, Самобору, Новом (Косаче) и Борачу (Павловићи).

За означавање боравишта владара, пре него што ће у ширу употребу ући реч д., употребљавао се термин палата. У српским текстовима ова реч се није односила само на царску палату, него и на градске резиденције феудалаца, грађевине у којима се налазе седишта власти или установа, али и велике и раскошне грађевине уопште. Иако до данас нису индентификована најстарија здања у којима су боравили српски владари, рано коришћење термина полата, у значењу владарског боравишта, упућује нас на закључак да су се ова здања издвајала по својој величини, начину изградње и опремљености од осталих објеката унутар или ван градских бедема.

Основну представу о изгледу владарских д. можемо стећи на основу археолошких истраживања остатака палата у више средњовековних градова, међу којима се издвајају владарски д. у Скопљу, Крушевцу и Смедереву. Ове репрезентативне грађевине обједињавале су јавне функције (сала -- велика дворана), приватне потребе (собе -- стамбене просторије) и пратеће функције (кухиња, оставе, економске просторије). Као најзначајнији резиденцијални и стамбени објекти, палате су у већини случајева зидане у оквиру унутрашњег утврђења, често у близини донжона. Једини изузетак је палата у Крушевцу. Уз палату је обавезно подизана капела или црква, цистерна или бунар, као и пратећи објекти и економске зграде. Д. је обично имао једноставан правоугаони облик основе са два нивоа -- приземљем и спратом. Грађени су од чврстог материјала, камена или комбинације камена и опека. Дрво се користило, пре свега, за међуспратне конструкције и подове над њима, мада су од њега прављени и преградни зидови, степеништа и тремови. У приземљу под је могао бити од квадратних плоча опеке, као што је случај у палати у Крушевцу или у палати Јерининог града над Петрушом.

Палате су најчешће украшаване тремовима, као што је био случај у Смедереву или Пећкој патријаршији или фасадом са пиластрима, као у Скопљу. Кровови д. су различито решавани у зависности од положаја објекта у оквиру фортификационог комплекса. Кровне конструкције су могле бити покриване оловом, опеком или дрветом. Загревање је постизано помоћу зиданих ложишта, засведених зиданих ложишта у оквиру зида, зиданих пећи са лончићима или помоћу жара, системом мангала. Квалитету живота у палатама, манастирским конацима и појединим донжон кулама, доприносили су и озидани нужници.

Као институција, д. је обухватао скуп сарадника и слугу коју окружују владара и помажу му у обављању владарске функције. Истовремено, финансије и имовина владарева су називани кућа краљева или кућа царева. Пре Душановог крунисања за цара, достојанственици на владаревом д. носили су старе титуле жупана, војводе, кнеза, слуге, челника, тепчије, казнаца и ставиоца. Уз већ постојеће титуле логотета и протовестијара, након 1346, на д. се уводи и низ других грчких титула, као што су титуле деспота, севастократора и кесара. Након 1377, у Босни се са преузимањем српске круне преузимају и све дворске титуле.

Два члана Душановог законика баве се царским д., и то категоријама људи који бораве на д. (члан 51) и азилу побеглима из тамнице, који су пружали владарски и патријаршијски д. (члан 113). Судећи по Законику, на д. су боравиле две категорије људи. Првој групи су припадали они које би отац или брат предали на двор и за које су они јемчили. У питању су вероватно били припадници мале властеле који су долазили на д. да ту живе, уче дворске обичаје и др. Другој групи припадали су вршиоци сталних дужности, службеници и особље у царским одајама. Према Законику они су сами одговарали за оно што згреше.

Владета Петровић

Нови век. Као службена јединица и државна институција д. у нововековној Србији није постојао све до друге владавине кнеза Михаила Обреновића (1860--1868). Иако је прва нововековна српска династија настала 1808. када је Народна скупштина признала право наследства вожду Карађорђу, д. и владарев дом се не помињу у уставним актима из 1808. и 1811. Вожд Карађорђе је започео градњу дворског комплекса у Тополи 1810, али је највећи његов део био уништен приликом пада Устаничке Србије 1813. Д. се не спомиње ни у уставима из 1835. и 1838, мада је Србија од 1830. постојала као држава монархистичког облика владавине. Кнежева канцеларија која је постојала све време прве владавине кнеза Милоша (1815--1839) условно се може сматрати претечом д., будући да државне власти нису биле стриктно подељене и разграничене, а кнез је владао апсолутистички. Поникла у Другом српском устанку из практичних потреба као лична канцеларија кнеза Милоша, она је више пута мењала име (1835, 1837, 1839), али је од 1833. добила обрисе извршне власти. Селећи се често, кнез Милош је боравио у Крагујевцу, Пожаревцу и Топчидеру. У сваком од тих места он је себи подигао д. који су обухватали конаке и пратећа здања. Дворска правила нису постојала, али су примењиване новине које су се односиле на распоред седења у кнежевом присуству обичним данима, за трпезом, те у свечаним приликама.

Кнез Александар Карађорђевић (1842--1858) уселио се у д. тек две године после избора на престо, у јесен 1844. Он и његова породица настанили су се у нови д., ниже Теразија, који им је држава уступила на коришћење, а не у власништво. То је била кућа уставобранитељског првака Стојана Симића, коју је продао држави. После 1858. то је био д. (Конак) владара из династије Обреновића, Милана и Александра, такође у власништву државе. Истовремено када и кнежева породица, и Државни савет (са Централним правленијем, односно Владом) преселио се у зграду близу д., у тзв. Мали дворац. Дворски комплекс од Д. до улице красила је башта, а у позадини д. („дворској авлији") налазила се велика стражарска и ађутантска кућа, подаље штала са двадесетак расних коња, хладњак (летњиковац), травњак и воћњак. Ентеријер зграде одликовао се великим просторијама, од којих су две највеће биле у горњем делу, а служиле су као салони за пријем. У једној од њих кнез је дочекивао министре, државне саветнике, стране конзуле, београдског пашу, уметнике и васпитаче своје деце и ту је, обично, приређивао ручкове. У другој је кнегиња Персида организовала уметничка, обична посела или балове. О правилима понашања и животу на д. старао се непосредно кнежевски пар. Сем ађутаната, послуге, кувара и другог помоћног особља, других функција није било.

Церемонијал-мајстори посела биле су личности попут Матије Бана и Маце Пунктаторке, којима су кнез и кнегиња ту улогу поверавали у специјалним приликама. Иза културолошке димензије посела кнегиња је настојала да д. својом привлачношћу за најугледније госте временом учини и јачим политичким субјектом у тадашњем животу Кнежевине, противећи се уставобранитељском режиму, који је д. и улогу кнеза покушавао максимално да маргинализује. Зато д. током владавине кнеза Александра није институционализован, а пошто није постојао као службена јединица није имао дворски протокол, нити књигу о дворском церемонијалу.

Кнез Михаило је током дугогодишњег живота у емиграцији (1842--1858) имао прилике да посети све најважније европске д. По другом ступању на престо (1860) дао је да се одштампа књига дворског церемонијала, од којих данас није сачуван ниједан примерак. Од 1861. до кнежеве погибије 1868. функцију двороуправитеља (управника д.) обављао је Анастас Јовановић, литограф и фотограф. Кнез је имао ађутанте, који су носили војне чинове и били нека врста помоћника за обављање административних послова, а уједно су представљали кнежево лично обезбеђење. Кнежев секретар је био познати српски књижевник и просветни радник Милан Ђ. Милићевић.

После убиства кнеза Михаила у Топчидеру, за време Другог намесништва и малолетства кнеза Милана Обреновића (1868--1872), установа д. опет није постојала као службена јединица. Не помиње се у Шематизму, нити у Уставу из 1869. Ипак, намесници су 1869. израдили Правилник, којим се утврђују дужности и обавезе дворских чиновника. Најважнији међу њима су били управник д. (двороуправитељ) и први кнежев ађутант. Управник је био директно одговоран намесницима и старатељима (туторима), који су водили надзор над приходима са кнежевих добара. Он је надзирао и контролисао рад целокупног дворског особља. Водио је све рачуне и слао месечне извештаје старатељима. Био је надлежан за прикупљање закупнина од кнежевих непокретности. Први кнежев ађутант је био задужен да посредује између кнеза и намесника с једне, и између кнеза и осталих лица која су желела да му се представе, с друге стране. Он је пратио кнеза при сваком његовом изласку из д. и организовао је и контролисао телохранитељску гарду владара. Био је одговоран пред намесницима, туторима и двороуправитељем. Значајно је што је правилником којим се уређују дворске функције обухваћена и сама кнежева личност. Прописано је како кнез треба да се опходи према професорима и дворском особљу, како се мора одевати у д. и изван њега, где ће шетати и колико пута недељно. Кнез никоме у д. није могао издавати било каква наређења. За све што му је било потребно морао је тражити одобрење намесника и старатеља. По пунолетству, кнежев вишегодишњи управник д. био је Милован Пејчиновић, а секретар Димитрије Јоксић. Обојица су важили за личности од кнежевог поверења. Ипак, највећи утицај су имали кнежеви ађутанти Фрањо Зах, Тихомиљ Николић и Коста Протић. Непостојање церемонијала после кнежевог пунолетства доводило је и до непријатности приликом званичних догађаја на д. Зато се на првом балу који је кнез Милан организовао у јуну 1874. догодило да нису све дипломате имале место за кнежевим столом. Аустроугарски конзул Бенјамин Калај је због тога демонстративно напустио бал одмах после вечере, док су остали тражили задовољење од владе. Тада је договорено да се церемонијал убудуће утврђује заједно са дипломатским представницима.

Од стицања државне независности (1878), а нарочито од прогласа Србије краљевином 1882. и изградње Новог д. (1882--1884) установи Д. се придаје знатно већа пажња. Уставом из 1889. прописана је установа Краљевског дома, чији чланови морају бити православне вере и у брак не могу ступати без одобрења краља. У време доношења Устава чланови Краљевског дома су били само краљ Милан и краљевић Александар. Законом о пословном реду у Народној скупштини (1889) осигурана су права члановима Краљевског дома да не могу бити нападани и вређани у Скупштини, а по Закону о штампи (1891) ни у новинама. После абдикације 6. III 1889. Милан Обреновић је настојао да уреди односе у Краљевом дому посебним правилником. У томе није успео, пошто је абдикацији претходио развод са краљицом Наталијом, који она није признавала. Дан након абдикације Милан Обреновић је потписао са намесницима Протокол о својим будућима правима и дужностима, по којима је задржао све краљевске почасти за време боравка у Србији. Крајем 1889. дао је предлог да се оба родитеља краља Александра изједначе у погледу права и времена које ће проводити у Србији, до краљевог пунолетства (1894). Краљица мајка на то није пристала, те су јој остала једино права српске грађанке, дефинисана Уставом. Притом, краљ Милан је 1892. иступио из српског грађанства и одрекао се припадништва Краљевском дому, што је утицало на урушавање установе Д. и угледа династије Обреновић. И у Уставу из 1901. наглашено је да ће краљ Правилником уредити Краљевски д. и о томе известити Парламент. Међутим, после обелодањивања вести да се рођење престолонаследника не може очекивати, јуна 1901, краљ није приступио изради Правилника.

Породични правилник за чланове Краљевског дома Династије Карађорђевић донет је тек 1909, за време владавине краља Петра I Карађорђевића (1903--1921). Две године касније је обновљен и усвојен од стране Парламента. Чланови Краљевског дома су били краљ Петар са престолонаследником Александром, сином Ђорђем, кћерком Јеленом, братом Арсеном и његовим сином Павлом. Будуће потомство краљеве деце и краљевог брата сматрало се члановима Краљевског дома. Сви су били дужни да се покоравају краљу, а без његовог одобрења нико није могао извршити било какав јавни чин укључујући и склапање брака. О дисциплинским прекршајима одлучивао је Дворски савет у који су поред краља улазили сви пунолетни чланови Краљевог дома, председник владе, министар правде, председник Државног савета и председник Касационог суда. Казне су се кретале од опомене и укора до најтеже, привременог или трајног искључења из Д. Краљ је могао променити или допунити Правилник. Уставом из 1921. проширен је састав чланова Краљевског дома на све живе претке и потомке краљеве у првој линији са супругама.

Дворске службе, којих има све више после 1878, обухватају поред ађутаната, ордонас официре, краљеву гарду са командантом на челу, краљевог секретара, дворског свештеника, лекара, гувернера (васпитача) престолонаследника, дворске госпође, капелника музике. На челу свих дворских службеника налазио се управитељ (називан и маршал) д. За финансијске послове били су задужени администратор краљеве цивил-листе и круниних добара, коморник, благајник и рачуновођа. На српском д. до 1914. од свих дворских дужности владари су се најчешће ослањали на секретаре и прве ађутанте, док је место управника д. врло често било упражњено. Познате личности на месту секретара Обреновића били су Војислав Вељковић и Милан Петронијевић. За време Крађорђевића то је био Јаша Ненадовић, дугогодишњи секретар Петра Карађорђевића, који га је пратио током дугих година емиграције. Он је чак напредовао стекавши звање краљевог саветника. За вршиоца дужности управника д. постављен је мајор Драгомир Николајевић тек априла 1912.

Сузана Рајић

Након смене династија у Мајском преврату Конак је 1904. био порушен, а током I светског рата тешко су оштећена и оба дворска здања (д. краља Милана, дело архитекте Александра Бугарског, који се од тог времена назива Старим д., и Нови д., чија је изградња, по пројекту Стојана Тителбаха, започела 1911). То је био разлог да регент (од 1921. краљ) Александар Карађорђевић, по ослобођењу престонице, као своју резиденцију, све до 1922. користи Крсмановићеву кућу на Теразијама, у којој је 1. XII 1918. проглашено југословенско уједињење. Након краљеве женидбе румунском принцезом Маријом 1922, владарска породица живела је у Новом д., а 1929. преселила се у Краљевски д. на Дедињу, изграђен по идејном решењу архитекте Живојина Николића. Дворски комплекс на Дедињу, за разлику од Старог и Новог д., био је у личном власништву краља. Имање у оквиру којег је 1934. подигнут и Бели д. (по пројекту архитекте Александра Ђорђевића), наследили су после смрти краља Александра његови синови: краљ Петар II (1923--1970), краљевић Томислав (1928--2000) и краљевић Андреј (1929--1990). Доласком комуниста на власт после II светског рата, они су остали без своје очевине, јер су, заједно с осталим члановима краљевске породице, указом Председништва Президијума Народне скупштине ФНРЈ из 1947. лишени држављанства, а затим и имовине.

Краљ Александар је настојао да Краљевски д. и читав дворски комплекс на Дедињу својим изгледом допринесу афирмацији династије Карађорђевић и истакну њен ранг међу осталим европским владарским кућама, али и да утичу на дефинисање настајућег југословенског културног идентитета. Због тога су на Д. била присутна изузетно вредна уметничка дела (Рембрант, Палма Векио, Пусен, Веронезе, Маљавин, Ајвазовски...), али и дела најзначајнијих домаћих аутора (И. Мештровић, П. Јовановић, Т. Росандић, В. Буковац...), чије је укључивање у дворску колекцију требало да послужи као потврда прокламоване државне идеологије југословенства. У представљању идеалне слике југословенског идентитета посебно је важно место краљевог блиског пријатеља И. Мештровића (1883--1962), који је био заступљен са чак девет скулптура (Милош Обилић, Његош, Сфинга, Повијест Хрвата...) и због тога сматран дворским уметником. Краљевски дом Југославије су према одредбама Породичног правилника из 1930. чинили: краљ, као „врховни старешина и заштитник" свих чланова краљевског дома, „Краљица супруга, живи претци Краљеви у правој линији, а из исте Династије са својим супругама, живи потомци Краљеви у правој линији са својим супругама; рођена браћа Краљева и њихови потомци са својим супругама; сестре Краља Владаоца и сви женски потомци до удаје; стриц Краља Александра I Кнез Арсен; Кнез Павле са супругом и потомцима, женским потомцима до удаје". Породични правилник, допуњен у односу на до тада важећи, давао је краљу овлашћења да одређује ранг члановима краљевског дома, да одлучује о месту њиховог становања, даје пристанак на закључење брака, води бригу о васпитању и изриче дисциплинске мере. Допуне су се посебно односиле на спорове између чланова краљевског дома, за које је прописано да не могу ићи на суд, него да буду решавани пред Дворским саветом или „нарочитим Изборним судом". Правилником је било предвиђено и то да у случају краљевог малолетства, његова права и обавезе као старешине краљевског дома носи краљица мајка, а ако краљ нема живе родитеље, да власт старешине преузима онај члан краљевског дома којег је краљ одредио.

Југословенски краљевски д. у организационом смислу није био уређен посебним законом или уредбом све до 1931. Тада је донет Закон о устројству Цивилне куће Његовог Величанства Краља, којим је прописано да се на челу Цивилне куће, као посебног и самосталног надлештва, налази министар д., „који се поставља Краљевим указом на предлог Претседника Министарског савета и стоји непосредно под Краљем". Цивилна кућа Њ. В. Краља била је подељена на три одељења: Канцеларију Његовог Величанства Краља, Маршалат Д. и Управу Д. У делокругу Канцеларије, којом је руководио начелник, био је пријем, припремање и достављање свих аката које је краљ издавао, као и одликовања која је краљ давао на сопствену иницијативу. Канцеларија је имала три одсека: Политички одсек, Административни одсек и Дворску библиотеку и архив. Маршалат Д. био је задужен за протокол, церемонијал, аудијенције и путовања, а на његовом челу је могло бити и војно лице. У надлежност Управе Д. спадали су сви послови у вези с краљевом цивилном листом и апанажом, управа над краљевским добрима и добрима осталих чланова краљевског дома, поклони и милостиње које је краљ давао из личних средстава, као и постављање и отпуштање особља које је плаћано из краљеве благајне. Управник Д. је, такође, могао бити војно лице. После смрти краља Александра образована је 1935. и Канцеларија краљице Марије, која се углавном бавила пружањем помоћи сиромашнима. Дворско особље, изузев лица која су плаћана из краљеве благајне, спадало је у ред државних службеника и „стајало у дисциплинском односу под министром д". Војна лица на служби у Цивилној кући стајала су „у дисциплинском погледу под Првим Ађутантом Њ. В. Краља". Дужност министра д. у време владавине краља Александра I (1921--1934) и краља Петра II (1934--1945) обављало је више значајних личности. Драгомир Јанковић, дипломата и управник Народног позоришта, био је министар од 1921. до 1929. Дипломата и политичар Богољуб Јевтић вршио је ту дужност од 1929. до 1932, а дипломата Милан Антић од 1933. до 1941. Након 27. III 1941. и проглашења краља Петра II пунолетним, а потом и у избеглиштву, министар д. био је угледни професор француског језика и књижевности Радоје Кнежевић. Дужност маршала д. вршили су генерали Јеврем Дамјановић и Александар Димитријевић, док су функцију управника д., поред осталих, обављали генерал Душан Стефановић, Милан Ненадић, пуковник Велимир Димитријевић. Дужност првог ађутанта Њ. В. Краља, који се старао о краљевој безбедности, обављали су генерали Миливоје Зечевић и Стеван Хаџић. Звање дворске госпође носиле су угледне даме, чија је дужност била да повремено бораве на д. као дружбенице краљице Марије, или буду у њеној пратњи приликом различитих приредби, хуманитарних активности и путовања. Најпознатије међу њима биле су: Теодора Дунђерски, Даница Христић, Мирка Грујић, Јелисавета Хаџић.

Александар Маринковић

Дворски комплекс на Теразијама, сложена репрезентативна архитектонско-просторна целина, која представља споменик културе од највишег националног значаја. Својим разноликим медијским изразима (архитектура, сликарство, скулптура, примењена уметност, пејзажна архитектура) и сложеним дворским ритуалним радњама (пријеми, богослужења и др.), Д. к. је постао кључни симбол монархистичког система власти у Србији од средине XIX в. до првих деценија XX в., а замишљен је као метафора јавности која симболизује центар државне моћи и друштвеног живота у Србији. У складу са пирамидалним устројством субординираног државног система на чијем се врху налази двор, Д. к. је својим издигнутим положајем на Теразијском гребену симболизовао моћ државног апарата у целости. Одвојен од дотадашњег дворског и управног центра на Савамали, Д. к. је представљао симбол модернизације и урбанизације Београда и Србије. Устројен по европским културним и репрезентативним моделима, Д. к. је материјализовао еманципацију и постепену трансформацију српског друштва из балканско-оријенталног културног и политичког система у модеран европски вредносни систем.

Формирање Д. к. је започето изградњом здања Стојана Симића, једног од уставобранитеља, на средишњем простору данашње Улице краља Милана, омеђеног улицама Кнеза Милоша, Драгослава Јовановића и Булевара краља Александра. Српска влада је 1844. уступила кнезу Александру Карађорђевићу на коришћење ово здање, које се касније назива Старим конаком. Једноспратна грађевина је дефинисана реинтерпретацијом историјских стилова. Она опонаша концепт ренесансне палате с примесама барока, указујући тиме на актуелни концепт величајне грађанске куће у којој обитава уставом ограничен парламентарни владар. С њене леве стране је 1845. подигнута класицистичка зграда названа Мали дворац. У Старом конаку се истицала дворска галерија у којој је било изложено деветнаест портрета јунака Првог српског устанка и чланова династије Карађорђевић, дела Уроша Кнежевића (1852--1855). У том периоду је формиран и дворски врт као артифицирана вртна целина саткана од ретког дрвећа, пузавица и особеног цвећа. У врту се налазила фонтана са скулптуром Девојка са крчагом, као и римска статуа са трозупцем.

Након повратка Обреновића на престо, наступиле су измене у оквиру просторног решења Д. к. На основу идејног решења архитеката Јована Францла и Јосифа Касана, уз Стари конак је 1858. изграђен Престолонаследников дворац, који никад није заживео као владарска кућа; до 1911. здање је користило Министарство иностраних и унутрашњих послова. У доба власти кнеза Михаила, унутрашњи простор Старог конака је умногоме измењен. При томе су посебно наглашене просторије кнегиње Јулије, чији је пријемни салон претворен у оријентални будоар с примесама балканско-српског декора. За потребе католичког ритуала уобличена је владаркина приватна капела, док су остали женски простори, у складу с дворским животом (забаве, балови и др.), одисали луксузом. У симболичком маркирању простора важно место у Старом конаку било је одређено за домаће огњиште, оличено у богато декорисаној оџаклији изведеној у неорококо стилу.

Стари конак је и у време власти краља Милана претрпео измене. У половини његовог простора, према Престолонаследниковом дворцу, уобличене су просторије за владара. У црвеном салону су доминирале војне заставе и ратни трофеји потцртани репрезентативним портретом кнеза Михаила у свечаној војној униформи. Женски простори (будоар, гардеробер, соба за тоалету и салон краљице Наталије), смештени у крилу према Старом конаку, меким и облим формама, као и луксузним материјалима, уподобљени су монденском животу и обичајима француске аристократије.

У време владавине краља Александра Обреновића дошло је до коначног преображаја Старог конака, чији су простори уређени у складу с истористичким уређивањем ентеријера у којима доминира стилски еклектицизам. Истовремено, простор здања је био прилагођен културним и идеолошким оквирима времена. Министарска сала, као његов најважнији део, указује на брижљиво режирану сценографију у славу династије и нације. Многобројне иконе, као и династички портрети -- фотографије, литографије и уљаних слика, упућују на идеју манифестације јединства нације и династије. Краљица Драга је преуредила средишњи салон и украсила га пиротским ћилимима као непатвореним изразом народног духа.

Краљевски двор, подигнут у периоду 1881--1884, представља манифестацију моћи новопроглашене српске краљевине (1882). Нова резиденцијална палата изграђена је на месту Малог дворца. Изведен по пројекту архитекте Александра Бугарског, Краљевски двор је замишљен као бочно крило монументалне целине у чијем би се центру, уместо Старог конака, нашло резиденцијално здање актуелног српског краља. Архитектонска шкољка Краљевског двора довршена је 1883. што је омогућило пројектанту Јовану Илкићу да пошаље нацрте унутрашњих простора бечким фирмама које су уређење ентеријера окончале 1885. и то под надзором комисије у саставу: архитекта Александар Бугарски, професор Велике школе Михаило Валтровић и декоративни сликар Доменико д' Андреа.

Трослојна структура зграде (сутерен, приземље и спрат) изведена је у монументалном академском маниру у сагласју с историзмом, претпостављајући формалну употребу канонских стилова прошлости (неоренесанса, необарок, неокласицизам). Унутрашњост је заснована на симболичком значењу целовитог простора, у којем се посебно истичу свечани салон, салон Луја XV, салон Луја XVI, галери-салон, округли салон, трпезарија и зимска башта. У центру доње етаже палате уређен је хол у којем су накнадно инсталиране храстове степенице с балдахином, с аплицираним двоглавим орлом на чеоној страни. Увезене из Беча, степенице су без сумње истицале богатство српске монархије. У приземљу се налазила и свечана сала која је својим раскошним намештајем и расветом манифестовала моћ српске владарске породице. На спрату су уређене приватне просторије: љубичасти и црвени салон, галерија слика и, особито важна, дворска капела. У систему репрезентације власти важан сегмент је чинио дворски врт. Део врта према Улици краља Милана је својим строго правилним стазама и артифицираним засадима визуелизовао идеју француског врта који почива на начелима разумског уређења света и природе. У складу с културом сећања и династичком пропагандом, у врту је 1900. засађен и табуисани таковски грм. Део врта према унутрашњости комплекса био је саздан од фонтана, музичких павиљона и спортских терена (тенис, крикет, куглање), који потврђују да је култура тела постала део свакодневице чланова владарске куће.

Након Мајског преврата чланови нове владарске породице Карађорђевић преселили су се у Краљевски двор. Лоше стање унутрашњости дворца условило је да се већ крајем 1903. од бечке мануфактуре „Порто и Фикс" поручи намештај. Том приликом су пристигли спаваћа соба у ампир стилу, салон од махагонија и бронзе у стилу Луја XIV, гардеробни салон у стилу Луја XVI, радна соба.

Нови двор је изграђен преко пута Краљевског двора, на месту Престолонаследниковог дворца на углу Улице краља Милана и Добрињске. Изградња је трајала од 1911. до средине 1914. Пројекат је изведен по замисли архитекте Стојана Тителбаха. Реконструкцију зграде, оштећене у I светском рату, обавио је до 1922. архитекта Момир Коруновић, док је уређењем ентеријера руководила комисија коју су чинили архитекте Петар Поповић и Момир Коруновић, те сликар Урош Предић. Грађевина је изведена у духу истористичког академизма (неоренесанса и необарок), у форми двоспратне угаоне зграде, која у великој мери својим волуменом понавља силуету Новог дворца. Идеали нове владарске куће материјализовани су на централном ризалиту, на којем грб династије Карађорђевић наткриљују два окруњена двоглава орла. На основу јавног позива, опремање дворског ентеријера 1921. поверено је бечкој уметничкој радионици „Бернхард Лудвиг" и париској кући „Безије". Упркос извесној сведености спољашњости, која указује на примену концепта грађанске сведености нове династије, унутрашњост је и даље исказивала естетику величајности, подразумевајући примену скупоцених материјала (мермер, храстовина, кристал, свила).

Године 1920. на месту некадашњег Старог конака надограђена је на основу пројекта архитекте Момира Коруноивћа зграда Дворске страже, с идејом да употпуни неприродну празнину између два дворска крила, насталу рушењем Старог конака. Монументална зграда у форми потковице изведена је у духу милитарне пројекције југословенске војске, што је условило строгост архитектонских елемената.

Након преласка краљевске породице на Дедиње, дошло је до извесне дисфункционалности Д. к. Међутим, зграда Новог двора се показала као идеално решење за музејски смештај и излагање уметнина и разноликих артефаката. Драгиша Брашован и Иван Здравковић су својим интервенцијима у ентеријеру успели да претпоставе услове за новоформирани Музеј кнеза Павла, који је свечано отворен 1936. и то након адаптације ентеријера (1934--1935), којом је руководио архитекта Милан Секулић.

На првом спрату новог музејског здања нашла су се одељења посвећена националним темама, с посебним акцентом на уређењу просторија посвећених кнезу Милошу, Карађорђу и Вуку Караџићу. У фокусу идеолошки уобличеног просторног уређења уобличена је соба посвећена краљу Петру у којој су доминирале владарске реалије с краљевог крунисања у Саборној цркви 1904. У складу с идеологијом југословенства, најважнија места у холовима првог и другог спрата била су резервисана за фрагменте Мештровићевог Видовданског храма. У склопу Музеја, чији је највећи дародавац био кнез Павле, издвојили су се посебно вредним колекцијама Археолошко одељење, Средњовековно одељење, у чијем фокусу се налазило Мирослављево јеванађеље, и Галерија са значајним сликама француских модерниста.

После II светског рата, од 1947. до 1948, на основу интервенција архитеката Александра Ђорђевића, Драгише Брашована и Милана Минића, дошло је до крупнијих измена Д. к., и то с идејом идеолошког превредновања простора у седиште новоосноване Народне републике Србије и југословенске државе. Екстеријер и ентеријер је делимично измењен и усклађен с потребама Президијума скупштине ФНРЈ. Зграда Новог двора је за потребе председништа Владе НР Србије претрпела битне измене од 1948. до 1952, под надзором архитекте Милоша Минића и по идејној замисли Моше Пијаде. Тако је окончан симболички процес превредновања политичког и идеолошког обрасца и прелазак из монархистичког у социјалистички облик владавине. Од 1961. у згради некадашњег Краљевског двора налази се седиште Скупштине града Београда, док се у згради Новог двора у послератном периоду у највећем периоду налазило седиште председника Републике Србије, што одговара и данашњој функцији палате. Године 1983. зграде бившег Краљевског двора и Новог двора су заштићене у сагласју са Законом о културним добрима. Током 2004. и 2005. предузете су интервенције на зградама дворова с идејом реконструкције некадашњег изгледа.

Игор Борозан

Дворски комплекс на Дедињу, сложена уметничка целина и споменик културе од посебног значаја, смештен на најистакнутијем врху Дедињског брега у Београду. Чинећи неодвојиви део шире заштићене просторне културно-историјске целине ,,Топчидер", сачињен је од великог броја архитектонских објеката међу којима су најзначајнији: зграда Краљевског и Белог двора, зграда Сламнате куће и капела Св. Андреја. Такође, у ову споменичку целину спада и неколико споредних грађевина, попут зграда дворског економата, страже, кухиње и жандармерије, те Белог павиљона и Концертне терасе. Д. к. је грађен од 1924. до 1936, док су његове збирке ликовне и примењене уметности обогаћиване и допуњаване све до краја осме деценије XX в. Сви архитектонски објекти смештени су у дворски парк који од самог оснивања до данас представља специфични арборетум који чува преко 180 ретких биљних врста. Дворски парк, укупне површине од око 15 ха, обликован је 1928--1934. под надзором француског архитекте и урбанисте Едуарда Андреа и архитекте Николаја Краснова. Д. к. на Дедињу је 2010, одлуком Владе Републике Србије, проглашен за споменик од посебног културно-историјског значаја. Од 2015. до 2017. сва дела ликовне збирке Државне уметничке колекције појединачно су заштићена као културна добра од пресудне важности за српску културну баштину.

Краљевски двор подигнут је 1925. према пројекту архитекте Живојина Николића, на којем је као сарадник потписан и руски архитекта Виктор Лукомски. Изграђен је као резиденција и церемонијални државни простор за краља Александра Карађорђевића и симболично је отворен на дан оснивања Југославије 1. XII 1929. Конципиран је као репрезентативно спратно здање у стилу српско-византијске архитектуре и у истом стилу су израђени и сви помоћни објекти. Фасаде су обложене брачким мермером од којег су израђени стубови, камена пластика и колонаде. Комплетно уређење ентеријера Краљевског двора у духу неоренесансе и необарока припало је угледној бечкој фирми уметничких столара и декоратера ,,Бернхард Лудвиг" и изведено је у периоду 1929--1931. Једино је простор сутерена, надахнут руским и српским средњовековним наслеђем, обликовао архитекта Николај Краснов. Највећи део те докорације очуван је до данас.

Капела Св. Андреја подигнута је истовремено када и Краљевски двор као придворна црква и повезана је колонадом стубова са централном грађевином двора. Реализована је према пројекту Живојина Николића и Виктора Лукомског, а по угледу на Краљеву цркву у средњовековном манастиру Студеница. Посвећена је Св. Андреју Првозваном, заштитнику породице Карађорђевић. Зидови капеле прекривени су живописом који приказује сцене из житија Св. Андреја, а израдили су га руски сликари Борис Обрасков, Виктор Шевцов, Никола Мејендорф и Варун Секрет.

Бели двор изграђен је по пројекту архитекте Александра Ђорђевића из 1934. Објекат је након завршетка 1936. па до 1941. користио као своју резиденцију и простор државне презентације кнез-намесник Павле Карађорђевић. Реализован је као двоспратно здање строге симетрије са наглашеном хоризонталном поделом. Обликован је по узору на француске и енглеске виле у стилу академизма и неокласицизма, чиме се издваја од осталих објеката Д. к. У истом стилу израђени су и сви пратећи објекти. Иницијално је комплетан ентеријер био уређен у стилу ар-декоа, али је нажалост већи део намештаја и декоративних елемената изгубљен током II светског рата.

Опредељење да се архитектонском изгледу комплекса дâ јасан печат националне архитектуре, уз примену материјала и декоративних елемената који се ослањају на српско средњовековно градитељство, показује потребу за стварањем посебне виртуелне историјске споне између средњовековног наслеђа и новостворене државе Јужних Словена. Пажљивим одабиром драгоцених грађевинских материјала, из свих делова Краљевине Југославије -- брачког мермера, пећког оникса, бихаћког пешчара, рогашког стакла -- на симболичној равни исказана је идеја о панславизму и јединству свих конститутивних народа Краљевине. С друге стране, архитектура Белог двора и помоћних објекта, рађена у стилу класицизма и академизма, требало да је покаже симболичку и културну припадност младе југословенске државе простору европске културне историје. Иста идеја исказана је и у присуству енглеске и француске декоративне схеме дворског парка, где је простор врта играо улогу микрокосмоса идеалног европског наслеђа којем је Југославија од свог оснивања истински припадала. После 1945. Краљевски и Бели двор, са осталим објектима Д. к. на Дедињу, настављају да буду кључни церемонијални простори државе и центри државног протокола прво ФНРЈ а потом СФРЈ. У складу са својом протоколарном наменом, током овог периода чува се и допуњава Државна уметничка колекција која наставља да суштински одсликава идеализовани лик саме државе.

Идеје изречене архитектонским језиком Д. к. на Дедињу биле су пресудне и за формирање симболичке основе на којој је изграђена уметничка збирка Државне уметничке колекције Д. к. Од оснивања 1929. до куповине последњег дела које је додато колекцији 1978, Државна уметничка колекција Д. к. имала је задатак да буде одраз свих оних идеала који су њену историју обликовали -- од југословенског и европског, до апсолутног и вечног. Свака уметничка колекција представља један сложени систем који у себи сажима идеје моћи, историје, сећања и идентитета. Зато су колекције много више од пуког скупа драгоцених и ретких предмета -- оне су израз и своје епохе и личности које су их стварале. За обликовање Државне уметничке колекције пре II светског рата најзаслужнији су краљ Александар, као суверен државе чију је симболичку слику колекција требало да одрази, и кнез Павле, чија су ерудиција, познавање уметности и изузетно око колекционара дали суштински печат Државној колекцији. После II светског рата, бригу о Д. к. и Државној уметничкој колекцији преузима Кабинет председника републике Јосипа Броза Тита. Набавка дела стране и југословенске уметности поверава се комисијама састављеним од најугледнијих стручњака и уметника тога времена.

У склопу Државне уметничке колекције налазе се две велике целине -- збирка ликовне уметности (европска и југословенска збирка) и збирка примењене уметности са неколико подзбирки (збирка тепиха и таписерија, збирка предмета од сребра, збирка порцелана и стакла, збирка намештаја и део дворске библиотеке). У кључна дела збирке европске уметности спадају остварења чувених италијанских, француских, холандских, немачких и других мајстора која временски покривају раздобље од ране ренесансе до краја XIX в. Нека од најзначајнијих остварења ренесансне уметности су: ,,Света Породица са Св. Јованом, Св. Катарином и донатором" Палме ил Векија, ,,Богородица са Христом" Бијађа Д'Антонија, ,,Келијин Бег" Доменика Бекафумија, као и дело аустријског уметника Мајстора из Пулкауа ,,Увођење Богородице у храм". Из барокног доба издвајају се ремек-дела француских класициста: ,,Три монаха" Николе Пусена, ,,Аркадијски пејзаж" Гаспара Дигеа, као и ,,Музе" Николе Шапрона. Уметност XVIII в. представљена је кроз дела Каналета, Бушеа и Клодиона, док је уметност романтизма присутна у радовима Делакроа, Фроментана и Ајвазовског. Збирка дела југословенских уметника састоји се од слика, цртежа и графика уметника са ових простора, сакупљаних од самог настанка колекције до 70-их година XX в. Најзначајнији  део југословенске колекције у културолошком и историјском смислу представља опус Ивана Мештровића базиран на идеји интегралног југословенства на којој је изграђен и идејно уобличен Д. к. на Дедињу. Многа дела, осим дела Ивана Мештровића из предратног периода, попут слика Влаха Буковца, Рихарда Јакопича, Матије Јаме, Петра Добровића, Марка Челебоновића и Пеђе Милосављевића, ушла су у збирку након 1945. Веома важан део ове збирке чине и радови Петра Лубарде, Габријела Ступице, Недељка Гвозденовића, Мила Милуновића, Францеа Слане, Љубице Сокић и Миће Поповића.

Чињеница да је формирање и уређивање Д. к. на Дедињу био један од приоритета у финансирању државне презентације како Краљевине Југославије тако и послератне републике Југославије јасно говори о високој свести о улози културе у формирању државног идентитета и показује јасно дефинисану културну политику у свим периодима југословенске историје која је оставила суштински траг на овој изузетној споменичкој целини.

Јелена Тодоровић

ИЗВОРИ: Шематизам Краљевине Србије, 1860--1914; Службене новине Краљевине Југославије, 1930--1931; А. Раденић (прир.), Дневник Бењамина Калаја [аустроугарског конзула у Београду] 1868--1875, Бг 2002; М. Радојевић (прир.), Српски устави од 1835. до 1990, са уставима Краљевине СХС и Краљевине Југославије, Бг 2004; С. Рајић (прир.), „Дворска правила за време Другог намесништва (1868--1872)", Српске студије, 2014, 5; Архив САНУ.

ЛИТЕРАТУРА: С. Новаковић, „Немањићке престонице Рас -- Пауни -- Неродимља", Глас СКА, 1911, 88; И. Здравковић, „Резултати конзерваторских испитивања u радова на граду Звечану", Зборник заштите споменика, 1961, 12; С. Ненадовић, „Душанова задужбина манастир Светих Арханђела код Призрена", Споменик САНУ, 1967, 116; Р. Финдрик, „О кровним покривачима од опеке на нашим средњовековним грађевинама", Старинар, 1973--1974, 24--25; „Прилози познавању кровних покривача од дрвене грађе у нашем народном градитељству", Рашка баштина, 1980; С. Ћирковић, „Владарски двори око језера на Косову", ЗМСЛУ, 1984, 20; С. Ненадовић, „Остаци двеју палата византијског стила у средњовековном граду Скопљу", Саопштења, 1984, 16; Ј. Калић, „Престо Стефана Немање", ПКЈИФ 1987--1988, 53--54; Г. Симић, „Палата Голубачког града", Саопштења, 1990--1991, 22--23; С. Ћирковић, „Двор српских владара: од утврђења до градског насеља", „Двор и култура у босанској држави", у: Работници, војници, духовници, Бг 1997; Г. Милошевић, Становање у средњовековној Србији, Бг 1997; М. Поповић, „Владарски и властеоски двор у средњовековној Босни", ЗИБиХ, 1997, 2; А. Веселиновић, Р. Љушић, Српске династије, Н. Сад 2001; Р. Љушић, Карађорђевићи, Бг 2001; Б. Глигоријевић, Краљ Александар Карађорђевић, I--III, Бг 2002; Д. Живојиновић, Краљ Петар I Крађорђевић: у отаџбини 1903--1914, Бг 2003; Р. Љушић, Кнежевина Србија 1830--1839, Бг 2004; Р. Љушић (ур.), Владе Србије 1805--2005, Бг 2005; М. Брмболић, П. Вучковић, „Цитадела средњовековног утврђења Петрус", ГДКС, 2005, 29; А. Столић, Н. Макуљевић (ур.), Приватни живот код Срба у деветнаестом веку. Од краја осамнаестог века до почетка Првог светског рата, Бг 2006; Н. Јовановић, Двор кнеза Александра Карађорђевића 1842--1858, Бг 2009; Т. Цвијетичанин (ур.), Музеј кнеза Павла, Бг 2009; Г. Симић, Донжон куле у фортификацији средњовековних градова, Бг 2010; С. Рајић, Александар Обреновић -- владар на прелазу векова, сукобљени светови, Бг 2011; M. Цуњак, Смедеревска тврђава: новија истраживања, Смед. 2011; Б. Глигоријевић, Краљ Петар II Карађорђевић (1923--1970), Бг 2011; група аутора, Дворски комплекс на Дедињу, Бг 2012; М. Поповић, Маглички замак, Бг 2012; Б. Црвенковић, „Порфирне вазе Краљевског двора на Дедињу", ЗМПУ, 2012, 8; Ј. Тодоровић, Б. Црвенковић, Каталог Државне уметничке колекције Дворског комплекса у Београду, 1--2, Н. Сад 2014; ,,Уметничка радионица Бернхарда Лудвига и уређење Дворског комплекса на Дедињу", Саопштења, 2014, XLIV; Т. Борић, „Дворови династија Обреновић и Карађорђевић у Србији", докторска дисертација, Одељење за историју уметности, ФФ, Бг 2014; Б. Црвенковић, Севр порцелан из Белог двора: Бифон сервис, Бг 2016; J. Todorović, ,,The Image and its Histories: A Curious History of Rembrandt's Painting", Regimes of Invisibility in Contemporary Art, Theory and Culture: Image, Racialization, History, London 2017; С. Михајлов, Б. Мишић, „Дворски комплекс на Теразијама. Од владарског дома до репрезентативног јавног простора", Култура, 2017, 54, 154.

 

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)