ДОНАТОРСТВО

ДОНАТОРСТВО (лат. donare: даривати), поклањање, даривање, поклон, дар; чин поклањања, даривања; уговор којим поклонодавац, дародавац (лат. donator) бесплатно и добровољно преноси део имовине (ствари и права) на поклонопримца (лат. donatarius), без накнаде. Најчешће делује за време живота уговорних страна (inter vivos), али дејства поклона могу настати и после смрти поклонодавца (donatio mortis causa). У средњовековној Србији д. је преузето из Јустинијановог (византијског) права. Најмногобројнији сачувани уговори из периода Немањића јесу поклони црквама у форми хрисовуља и других аката о оснивању задужбина (манастира) владара и црквених великодостојника. Израз „поклонити" означавао се речима „записати", „приложити", ређе „даровати", „дати". С обзиром на то да су поклони, нарочито владаочеви, сачињавани у виду писама, називали су се и „записаније". Овај обичај потврдио је члан 40. Душановог законика (Призренски препис) одређујући да су баштине „тврде и да је слободно располагати њима по вољи, дати их цркви, или за душу...". Српски грађански законик из 1844 (СГЗ) у пар. 561. одређује да „Поклон бива, кад ко добровољно другоме што да, не иштући ни примајући икакве за то наплате". Важеће право Србије није регулисало институт д. (поклона) па се на њега примењују правна правила из СГЗ (пар. 561‒568). Члан 50. Закона о наслеђивању (у смислу тог закона) прописује: „Поклоном се сматра свако одрицање од права, па и одрицање од наслеђа у корист одређеног наследника, отпуштање дуга, оно што је оставилац за живота дао наследнику на име наследног дела или због оснивања или проширења домаћинства или обављања занимања, као и свако друго бесплатно располагање".

ЛИТЕРАТУРА: Т. Тарановски, Историја српског права у немањићкој држави, Бг 1996; А. Соловјев, Историја словенских права ‒ Законодавство Стефана Душана цара Срба и Грка, Бг 1998; С. Новаковић, Законик Стефана Душана цара српског 1349‒1354, Бг 2004; М. Ђурђевић, Уговор о поклону, Бг 2012; И. Бабић, Грађанско право, књига 4 ‒ Облигационо право ‒ Уговори грађанског права, Бг 2017.

И. Бабић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)