ДИМИТРИЈЕВИЋ, Милош

ДИМИТРИЈЕВИЋ, Милош, правник, политичар (Кањижа, 22. V 1824 -- Нови Сад, 3. III 1896). Права је дипломирао у Прешову (Словачка) 1844. Радио је у магистрату у Старом Бечеју, касније код адвоката Адолфа Томековића у Илоку. Адвокатски испит положио је 1845. и постао бележник у Среском суду у Илоку. За време Револуције 1848--1849. селио се из места у место јер му је родитељски дом био запаљен. За среског судију у Оџацима именован је 1849. По налогу царског комесара Исидора Николића обављао је поверљиве послове. Перовођа среске власти у Сенти постао је 1854. У Темишвар, главни град Војводства Србије и Тамишког Баната, премештен је 1855. прво у среску а потом у окружну судску администрацију. У Нови Сад се преселио 1857. и радио као државни чиновник у среској власти све до 1861, када је именован за самосталног среског судију. Пензионисан је 1867, а реактивиран 1869. и изабран за главног варошког суца. Министарство просвете угарске владе именовало га је за главног школског надзорника за Бачку и Бодрошку жупанију (1869--1875), а влада га је наградила титулом краљевског саветника. То се дешавало у време када је Милетићева странка, чији он није био члан, прешла у оштру опозицију према влади у Пешти. Није се приклонио ни Уједињеној омладини српској. Из здравствених разлога пензионисан је 1875. Био је вишегодишњи народни заступник у Угарском сабору. Припадао је Деаковој Либералној партији и био посланик на њеној листи 25 година. Први пут је учествовао на изборима 1865. и победио свог противника, следеће изборе 1869, у јеку снажне Милетићеве опозиције, изгубио је, а 1872. победио је милетићевца. На тај начин је изгубио сваку везу са политичким покретом Срба у Угарској. За посланика је изабран још пет пута: 1875, 1878, 1881, 1884. и 1887. За следеће изборе није био на листи кандидата уз образложење да странка жели да подмлади своје редове. Тај однос га је дубоко потресао јер је схватио да им више није потребан. Био је одушевљен Ференцом Деаком и Ђулом Андрашијем. Као владин кандидат није био популаран међу Србима али није никада био ни нападан. Гласачима је обећао да ће заступати идеју о равноправности свих народности и самоуправу Српске православне народне цркве и школе. Иако је припадао мађарској владајућој партији, иступао је заједно са српским посланицима кад год је било речи о аутономним правима Срба. На сабору је бранио и интересе Матице српске чији је члан постао 1864. На скупштини 1868. изабран је за Матичиног потпредседника. На своју иницијативу извршио је преглед рачуна свих Матичиних фондова и о лошем стању Фондова известио Управни одбор. Био је члан Књижевног одељења, али на изборима 1872. није поново изабран за потпредседника. Када је Матици српској претила опасност да буде укинута од стране угарске владе, Илија Вучетић, угледни члан Милетићеве странке, предложио га је за председника и изабран је једногласно 1888. Било му је јасно зашто је баш он у овом критичном тренутку за Матицу изабран за председника. Иако није успео да врати Текелијанум под Матичину управу, нити да издејствује нови Матичин устав, Матица није била узнемиравана као раније, а власти су се опходиле са више пажње према њој. Број чланова Матице се значајно повећао. За време његовог председниковања Матица српска се приклонила политици прилагођавања ситуацији. До краја живота осам пута биран је за председника Матице српске. После догађаја „Црвени барјак" у Крагујевцу, јавио се да брани оптужене. Био је на челу Патроната Српске православне велике гимназије у Новом Саду (1874--1894). Матици српској су он и његова супруга завештали кућу за српске књижевне сврхе и установили Задужбину Милоша и Марије Димитријевић. Успомене је почео да пише 1895, а објавила их је постхумно његова супруга. Одликован је Орденом Св. Саве II реда и Даниловим орденом III степена.

ДЕЛО: Успомене из мога живота, Н. Сад 1896.

ЛИТЕРАТУРА: Ново време, 1896, 8; Србобран, 1896, 13; Споменица о стогодишњици Српске православне гимназије у Новом Саду (1810--1910), Н. Сад 1910; Ж. Живановић, Политичка историја Србије у другој половини 19. века, II, Бг 1924; Ж. Милисавац, Историја Матице српске, II, Н. Сад 1992; Службени лист града Новог Сада, 1993, 11; Ж. Милисавац, „Један заборављени председник Матице српске", ЛМС, 1994, 454, 6; Ж. Милисавац, Историја Матице српске, III, Н. Сад 2000.

Александра Новаков

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)