ДРАШКОВИЋ, Вук

ДРАШКОВИЋ, Вук, новинар, књижевник, политичар (Међа, Банат, 29. XI 1946). Правни факултет завршио 1968. у Београду. У Танјугу радио као новинар и дописник из више афричких земаља 1969--1978, а 1978--1980. је саветник за штампу у Већу ССРН Југославије. Од почетка 80-их посветио се књижевном раду пишући романе у којима је отворио проблематична питања развоја социјалистичког друштва и питања страдања Срба у II светском рату (Судија, Бг 1981; Нож, Бг 1982; Ноћ ђенерала, Бг 1994). Јануара 1990. с Мирком Јовићем оснива странку Српска народна обнова, али се после два месеца разилази с Јовићем, па с Војиславом Шешељем оснива Српски покрет обнове (СПО). Након политичког раскида и са Шешељем, изабран је за председника СПО, странке конзервативног идеолошког усмерења, утемељене на изразитом антикомунизму и национализму. На првим вишестраначким изборима у Србији децембра 1990. СПО је освојио 15,8% гласова бирача, док је као кандидат на изборима за председника Републике Д. освојио 16,4%. СПО је постао водећа опозициона странка, а Д. најжешћи критичар режима С. Милошевића. Као вид ове опозиционе делатности организоване су велике демонстрације у Београду 9. III 1991, а јуна 1992. и Видовдански сабор Демократског покрета Србије (ДЕПОС). Д. се први пут кандидовао за посланика ДЕПОС-а на ванредним изборима за Народну скупштину Републике Србије децембра 1993, када је коалиција освојила 16,64% гласова и 45 посланичких места. Д. је имао активну улогу и у оснивању Коалиције „Заједно" 1996, а 1997. СПО наступа самостално, па је на изборима за председника републике децембра 1997. Д. заузео треће место. Почетком 1999. СПО улази у Савезну владу СРЈ, у којој је Д. био потпредседник, задужен за међународне односе и спољне послове. Због јавне критике режима разрешен је дужности априла 1999, а над њим је потом покушан атентат октобра 1999 (Ибарска магистрала) и јуна 2000 (Будва). У јануару 2000. Д. је учествовао у организацији Демократске опозиције Србије (ДОС), али је на председничким изборима СПО наступио самостално. После октобарских промена 2000, Д. је био министар спољних послова ДЗ СЦГ (април 2004 -- јун 2006), а по распаду ДЗ исту функцију је обављао и у Влади Републике Србије (јун 2006 -- мај 2007). После тога се поново посветио књижевном раду. У својим романима осветљавао је догађаје значајне за историјску судбину Краљевине Југославије (Ко је убио Катарину, Бг 2017; Александар од Југославије, Бг 2018). Д. је популаран писац чија књижевна имагинација прати идеолошки развој свога аутора.

ДЕЛА: Ја, малограђанин, Бг 1981; Молитва, I--II, Бг 1985; Одговори (предг. Р. Божовић, пог. Д. Витошевић), Бг 1987; Руски конзул, Бг 1988; Коекуде Србијо, Шабац 1989; Све моје издаје. Говори, текстови и интервјуи 1989--1992, Бг 1992; Подсећања (предг. М. Вучетић), Бг 2001; Косово. Говори и интервјуи, Бг 2006; Мета, Бг 2007; Доктор Арон, Бг 2009; Via Romana, Бг 2012; Тамо далеко, Бг 2013; Исусови мемоари (пог. Љ. Шоп), Бг 2015; Исечци времена, Бг 2016; И гроб и роб, Бг 2020.

ИЗВОР: Зимски протести 1996/1997. Документи, Бг 2018.

ЛИТЕРАТУРА: М. Марковић, Раскршћа романа, Пр 1982; М. Ђорђевић, „Вук Драшковић -- Ноћ ђенерала", Стварање, 1995, 50, 3--5; D. Anastasijevic, A. Borden (ур.), Out of Time: Draskovic, Djindjic and Serbian Opposition against Milosevic, London 2000; П. Симић, Пут у Рамбује: Косовска криза 1995--2000, Бг 2000; С. Инић, Портрети, Бг 2001; J. Trtak, Framing identities: images of us and them in two Serbian novels, Uppsala 2003; В. Станковић, „Портрет једног беседника: краљ улица и тргова", Херетикус, 2005, 3--4.

Михаел Антоловић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)