ДУШНИЧКЕ ВОДЕНИЦЕ

ДУШНИЧКЕ ВОДЕНИЦЕ, комплекс воденица поточара у атару села Горњи Душник и Доњи Душник у Горњем Заплању, Гаџин Хан, на подручју Специјалног резервата природе Сува планина. Захваљујући јаким изворима и рекама, биле су познате на ширем простору. Кутинска река је најзначајнија заплањска река, а Душничко врело у Горњем Душнику на 525 м н.в. најзначајнији је заплањски извор. Од врела настаје Горњодушничка река, која се улива у Кутинску. Уз обе реке постоји систем вада (канала) за воденице и за наводњавање башти. Од свог настанка воденице представљају једну од препознатљивих аутентичних карактeристика ових сувопланинских села. Постоји податак да је на простору Заплања било 117 воденица. Доњи Душник је централно насеље Горњег Заплања; налази се уз магистрални пут, 13 км од Гаџиног Хана. Први писани подаци о селу су у турским дефтерима из 1516, где је уписано 13 кућа. Горњи Душник је суседно, такође горњозаплањско село у подножју Суве планине. Према турском попису 1516. имало је 34 куће. Између Горњег и Доњег Душника, у другој половини XIX в., на непуна два километра, изграђено је 17 водница поточара у низу (са укупно 60 витла -- камена), од којих је данас очувано седам. Постављене су уз десну обалу реке, од извора -- врела у Горњем Душнику до Доњег Душника, и то: Јанковска, Сопотничка, Чолаковска, Голубовска, Бела, Љотинска, Џакљина (Михајловска). Порушене су: Љотинска (стара), Личка, Ћелијска, Шарска, Живкова, Миљковачка, Самарџијска, Јединачка, Црвењина. Због врела богатог водом радиле су током целе године, па су овде долазили помељари из целог Заплања, али и из околине Ниша и Лесковца. Број власника по воденици био је између 20 и 40. Осим из Горњег и Доњег Душника било их је и из околних села -- Личја, Сопотнице, Дуге Пољане, Миљковца, Калетинца и Овсињца.

Број каменова за млевење житарица је од три до пет. Механизми за млевење су углавном аутентични: воденично коло са перајама, вретено (веза између доњег и горњег воденичног кола), кош за жито, карлица (дрвени левак), чегртаљка (део који покреће карлицу), горњи и доњи камен, паприца (метални део ужлебљен у средишњи део горњег камена), мучњак (сандук за брашно), док су старе дрвене буке, цеви за воду, замењене лименима. Сами објекти су од камена у сухозиду, у комбинацији са чатмом или од талпи са подзидом од камена, основа правоугаоних или у облику слова Г, кровова четвороводних или разуђених, покривених ћерамидом и бибер црепом. Унутрашњи простор је најчешће дводелан, подељен на воденицу и воденичареву собу. Подови су земљани, прозори мањих димензија са металним или дрвеним решеткама или са дрвеним капком, врата са кушацима (попречним гредицама), металним алкама и кључанком или резом. У воденицама, поред воденичних механизама, постоји и зидано огњиште, а у воденичаревој соби кревет.

Воденице представљају типичан пример развијене колективне установе. Само њихово подизање изискивало је поштовање одређених услова (сагласност власника парцела, радна снага, средства), затим чување и одржавање, као и поделу удела такође по јасно утврђеном систему рада. Воденица је за домаћинство, које је имало удео у њој, била значајан извор прихода. Oд 1925, на захтев мешовитог занатског еснафа из Доњег Душника, воденице су укључене у еснафски систем рада. Шездесетих година XX в., изградњом модерних млинова за прекрупу а касније и пшеницу, почело је напуштање а самим тим и њихово пропадање. Завод за заштиту споменика културе Ниш покренуо је 2018. поступак проглашења Д. в. за просторно културно-историјску целину. На основу документације Заводa могуће је у потпуности обновити 11 објеката и сачувати их за будућност као вредно наслеђе, које сведочи о степену техничких достигнућа, начину живота и привређивања током XIX и почетком XX в.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Симоновић, Заплање, Ниш 1982; Д. Милић (ур.), Историја Ниша: од најстаријих времена до ослобођења од Турака 1878. године, Ниш 1983; Б. Гвоздановић, Доњи Душник, Ниш 2006; Горњи Душник, Ниш 2009.

Жижа Стојичић Драгићевић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)