ДРЖАВНА ИМОВИНА

ДРЖАВНА ИМОВИНА, скуп стварних, облигационих и других имовинских права чији је титулар држава, тј. Република Србија, њени органи и организације које је основала. Закон о јавној својини -- ЗЈС (2011) јесте матични закон који уређује држање, коришћење и располагање државном својином на непокретним и покретним стварима, као најзначајнијим предметима д. и. Јавна својина има облик државне својине, покрајинске својине и општинске, односно градске својине (члан 2. ЗЈС). Сви ови облици јавне својине имају једнаку правну заштиту (члан 86. став 1. Устава Републике Србије). Предмет д. и. чине природна богатства; добра од општег интереса; добра у општој употреби, за које је законом утврђено да су у јавној својини; имовина коју користе органи Републике Србије јавне агенције и друге организације чији је оснивач Република Србија и друге ствари и имовинска права која су, у складу са законом, у д. и., а служе за остваривање њихових права и дужности (члан 3. и 12. ЗЈС). Имовинска права обухватају право на патент, лиценцу, модел, узорак и жиг, право коришћења техничке документације, разне приходе (плодове), накнаде и друга имовинска права утврђена законом (члан 13. став 2. ЗЈС). Д. и. (скуп ствари и права) уређена је прописима јавног (управног) и приватног (грађанског) права. Један скуп ствари и права има јавноправну природу, други грађанскоправну природу док трећи има својства јавноправне и грађанскоправне природе. Јавноправна природа д. и. првенствено је изражена приликом стицања, коришћења и располагања природним богатствима (воде, водотоци и њихови извори, минерални ресурси, резерве минералних сировина и др.); добрима од општег интереса (пољопривредно земљиште, шуме и шумско земљиште, заштићена природна добра, културна добра и др.) и добрима у општој употреби (јавни путеви, јавне пруге, мост и тунел на јавном путу, прузи или улици, улице, тргови, јавни паркови -- осим кад су у својини аутономне покрајине или јединица локалне самоуправе на чијој се територији налазе; гранични прелази и др.). На стицање, коришћење и престанак права на овим стварима и правима не примењују се правила грађанског права, на њима се не може стећи право својине одржајем, засновати хипотека или друго средство стварног обезбеђења нити се на њима може спровести принудно извршење (чл. 16. и 17. ЗЈС). Република Србија, као ималац највише јавне власти на својој територији, стиче, користи и располаже својом имовином на основу прописа управног права -- посебног закона, одлуке, решења или другог управног акта. Заштита ових предмета д. и. остварује се управним средствима (инспекцијским надзором, вођењем казненог поступка, доношењем управног акта, одлуке Управног суда и др.). На природним богатствима, добрима од општег интереса и добрима у општој употреби може се стицати концесија, право коришћења или право закупа на начин регулисан посебним законима. Ствари и права које немају јавну намену (не служе за извршавање права и дужности државних органа и организација), а користе се за обављање привредне делатности Републике Србије (фискална имовина) потчињене су нормама грађанског права. Држава иступа као субјекат грађанског права и стиче субјективна стварна, облигациона и друга имовинска права (стварно право на непокретним и покретним стварима, потраживања, право на патент, право на жиг, право коришћења техничке документације, права из хартија од вредности и др.). Средства у јавној својини може улагати у јавна предузећа и друштва капитала, те стицати уделе или акције, сусвојинске делове, а са другим лицима инвестирати у изградњу добара од општег интереса, добара у општој употреби и других добара и по том основу стицати друга имовинска права и убирати приходе (члан 14. ст. 1. и 2. и члан 15. ЗЈС). Ако нешто друго није одређено законом, на стицање, вршење, заштиту и престанак права јавне својине, примењују се норме грађанског права којим се уређује право приватне својине (члан 4. ЗЈС).

Поједине врсте ствари и права, који чине предмет д. и., могу имати јавноправну и грађанскоправну природу. Ствари и права се преносе и стичу на основу управних аката, али и на начин регулисан грађанским правом (најчешће уговором, али и другим правним пословима). Штите се у управном поступку и грађанском судском поступку -- подношењем државинских и својинских тужби. Обухватају ствари у јавној својини које користе органи и организације Републике Србије, намењене су и прибављене или су им дате на коришћење, за извршавање њихових права и дужности (службене зграде и пословне просторије, купљене или на други начин прибављене од стране Републике Србије, моторна возила, ваздухоплови, пловни објекти, шинска возила, опрема и потрошни материјал и друге ствари потребне за рад државних органа -- чл. 52--63. ЗЈС). Република Србија, државни органи и организације које је основала, д. и. стичу на основу ЗЈС и других закона. Намена ствари у д. и. одређује се законом или одлуком надлежног органа донетом на основу закона (чл. 5. ЗЈС). Свако ко одлучује о д. и., ко је користи или њоме управља дужан је да поступа као добар домаћин -- да је одржава, обнавља и унапређује, извршава законске и друге обавезе у вези са том имовином, ако за одређени случај права коришћења, односно коришћења законом, није нешто друго прописано (чл. 6. и 24. ЗЈС). Начин располагања и управљања д. и. зависи од врсте ствари и права која су њен предмет (чл. 26--63. ЗЈС). О прибављању ствари и располагању стварима (давању ствари на коришћење, у закуп, преносу права јавне својине на другог носиоца права својине, отуђењу ствари, заснивању хипотеке на непокретностима и другим правним пословима) у својини Републике Србије, под условима прописаним законом, одлучује Влада, ако законом није другачије одређено (чл. 26. и 27. став 1. ЗЈС). Уговори о прибављању, отуђењу и размени непокретности у својини Републике Србије, као и уговори о преносу права јавне својине на непокретностима са Републике Србије на друге носиоце права јавне својине, закључују се по претходно прибављеном мишљењу Државног правобранилаштва (чл. 37. ЗЈС).

Садашњем уређењу д. и. и јавне својине претходило је више њених облика. После 1945. д. и. је претежно стечена на основу прописа о национализацији, аграрној реформи, експропријацији, арондацији, комасацији, конфискацији и других принудних прописа и аката. Устав ФНРЈ (1946) установљава општенародну имовину као владајући облик д. и. Он је промењен у друштвену својину доношењем Уставног закона о основама друштвеног и политичког уређења ФНРЈ и савезним органима власти (1953). Устав СФРЈ (1963) уводи систем посредног друштвеног самоуправљања, те и друштвена својина добија својство посредне друштвене својине. Друштвена својина као основни садржај д. и. задржан је и у Уставу СФРЈ из 1974. Закон о средствима у својини Републике Србије (1995) престао је да важи даном ступања на снагу ЗЈС -- преображава друштвену својину у државну својину. Државна својина се простире на: природна богатства и добра у општој употреби, као добра од општег интереса, за која је законом утврђено да су у државној својини; средства која су стечена односно која стекну не само државни органи и организације него органи и организације јединица територијалне аутономије и локалне самоуправе и друге ствари и права наведена у члану 1. Закона.

ЛИТЕРАТУРА: Енциклопедија имовинског права и права удруженог рада, 1, Бг 1978; Правна енциклопедија, 1, Бг 1989; А. Гамс, Својина, Бг 1991; П. Симонети, Права на некретнинама, Ријека 2009; И. Бабић, Грађанско право, 2, Стварно право, Бг 2012; Р. Јелић, Јавна својина и сродни облици, Бг 2013.

И. Бабић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)