ДОЊИ ГРАХОВЉАНИ
ДОЊИ ГРАХОВЉАНИ, насеље које припада граду Пакрацу у Пожешко-славонској жупанији у Републици Хрватској. Налази се на источној страни Пакрачке горе, на 180 м н.в., 8 км североисточно од Пакраца. У етничкој структури становништва до 1893. исказују се само Срби, од када се досељавају и Хрвати из Загорја и Међимурја. Године 1961. село је имало 414 становника, од којих 80,7% Срба и 18,4% Хрвата, а 1991. 188 житеља, од којих 82,4% Срба и 11,7% Хрвата. Услед грађанског рата и хрватске војне интервенције „Олуја" српско становништво сведено је на минимум. По попису 2001. Д. Г. су имали 44 становника (54,5% Хрвата и 36,4% Срба). Године 2011. било је 33 становника, који су живели у 13 домаћинстава и 22 стамбене јединице.
Мирко Грчић
Срби су се доселили након турског освајања Славоније у XVI в., после 1544. Како српски живаљ на ово подручје пристиже и крајем XVI и почетком XVII в. из Босне, до 1893. у Д. Г. живи искључиво српско православно становништво. У селу је већ током турске владавине подигнута дрвена црква Св. Петра и Павла. Након изгона Турака саграђена је на истом месту нова црква, на новим темељима, а осветио ју је 3. I 1746. епископ пакрачко-славонски Софроније Јовановић. Подизање треће цркве започето је 1757. Имала је кров од храстовог дрвета и дрвени звоник са три звона. Црква је обновљена 1876. Једнобродна грађевина са полукружном апсидом и интегрисаним звоником четвороугаоног пресека на западној фасади има низове једноставних полукружно завршених прозора на бочним фасадама. У зиду олтарског простора су полукружно завршене нише са истакнутим горњим местом. Припрата је од наоса одвојена пуним зидом са три отвора. И олтарска преграда је изведена у виду пуног зида са три пролаза, а на њу је био прислоњен дрвени иконостас. Црква је 1991. демолирана, са опљачканом унутрашњом опремом, а иконостас је демонтиран и измештен у парохијску цркву у Дарувару. Делови овог оштећеног иконостаса су у новије време проучени. Реч је о непознатом делу украјинског сликара Василија Романовича из 1761. У соклу иконостаса налазиле су се композиције Враћање вида Стефану Дечанском и Жртва Аврамова. 
У престоном низу биле су иконе Исуса Христа и Богородице са Христом, Св. Николе и Св. Јована Крститеља. На бочним дверима насликане су монументалне стојеће фигуре првоапостола Петра и Павла. У средини првог низа изнад престоног реда налазила се икона Васкрсења Христовог окружена са по шест сцена -- Исцељење два слепа, Предаја кључева Св. Петру, Исцељење раслабљеног, Христос проповеда у Храму, Христос са двојицом рибара, Христос и капетан, Исцељење крвоточиве жене, Христос исцељује човека са сувом руком, Христос и Самарјанка, Исцељење слепог, Недеља о Томи и Христос и мироносице. У следећем низу налазило се дванаест икона Великих празника са представом Мандилиона у средини, у наредном дванаест икона апостола у целим фигурама са сценом Деизиса у средини. Иконостас се завршавао хоризонталним низом од дванаест медаљона са ликовима пророка и са иконом Богородице Знамења у средини, те монументалним сликаним Распећем фланкираним иконама Богородице и Јована Богослова. Иконостас садржи развијени циклус по недељама након Ускрса опширно излаганим у украјинским и руским проповедничким зборницима. У цркви је Романович насликао и икону са представом Христа Животоносне лозе. Иконе у Д. Г. носе све карактеристике Романовичевог препознатљивог стила -- вешто усклађивање меког моделовања и ранобарокних детаља у злату, те композициона решења заснована на графичким илустрацијама аугзбуршке Библије Ектипе.
Александра Кучековић
ИЗВОРИ: Музеј СПЦ, Оставина Радослава Грујића, Документи 1359/VII; Архива Пакрачке епархије, Архивска грађа XVIII в., кут. 6; Инвентари парохијских и филијалних цркава Пакрачке епархије, кут. 3, фол. бр. 49; кут. 7, фол. бр. 123; Шематизам Пакрачке епархије, Пакрац 1898, 52.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Кашић, Српска насеља и цркве у сјеверној Хрватској и Славонији, Зг 1988; С. Милеуснић, Духовни геноцид 1991--1995, Бг 1997; А. Кучековић, „Још један иконостас Василија Романовића у Славонији", ЗНМ, 2014, 21.
*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)