Прескочи до главног садржаја

ДИДАСКАЛИЈЕ

ДИДАСКАЛИЈЕ, структурни чинилац драмског текста. Прво коришћење термина д. контекстуализовало је његову употребу у домену позоришта. Стари Грци су речју д. означавали записник о надметању драмских извођења приликом прослављања празника у славу бога Диониса. Наведена ужа контекстуализација овог термина којим је његова употреба омеђена историјским раздобљем антике и почецима развоја драмске и позоришне уметности, замењена је новом, широм и везаном за структуру драмског текста. Ова употреба термина д. донела је и термин „ремарка" као његов синоним. Њоме означавамо основну употребу д., односно ремарки у драмском тексту са циљем извесног објашњења и/или упутства везаног за елементе драмске структуре, односно јунака, радњу, композицију, језик, време и простор. Њима се непосредно посведочава двострука природа драмског текста будући да он припада и књижевној и позоришној уметности. Д. као ремарке уносе дискурс пишчевог коментара у драмски текст као уметничко дело. Зато су оне штампане другачијим типом слова од осталих делова драме и наводе се у заградама. Облик и садржина д. крећу се од штурих назнака о мизансцену неке драмске појаве, начину говора (темпо, паузе, интонација), кретања или понашања јунака (мимика, гест), описа костима или реквизита преко развијених објашњења наведених и других елемената драмске структуре, изузетно упутних како за редитеља који драмски текст поставља на сцену или глумца који игра одређену улогу, тако и за читаоца и тумача драмског дела, до готово осамостаљеног дела драмске структуре попут оног у модерној и постмодерној драматургији. Модел веома развијених д. јавља се у другој половини XIX в., на таласу развоја психолошке и лирске драме, што показују структуре Чеховљевих, Ибзенових или Стриндбергових драма.

Развијене д. у историји српске драме појављују се као пратећа појава продора епских техника у драмску структуру током XIX в. Узроци епизације драме у српској књижевности везани су за природу драмског жанра, потребе настајања драмског текста и драматуршке проседее неког писца. Када је у питању прва врста узрока, треба имати на уму низ драмских жанрова као што су нпр. облици пригодне драме, школске драме, рецитала, предлошка за сценску изведбу, церемонијалне и панорамске драме чија је структура одличан показатељ конститутивног карактера епских механизама у драмском жанру, а један од њених елемената су свакако развијене д. у улози описивања радње и јунака. Текстове који припадају наведеним драмским жанровима у својим опусима имају Ј. Стерија Поповић, Ј. Суботић и др. У одређеном броју примера развијене д. постоје услед транспоновања текста епског карактера (народне епске песме, приповетке, романа) у драмски текст, односно услед драматизација. Постоје и примери када драматуршки проседе одређеног аутора чува епску природу његовог литерарног талента о чему нпр. упечатљиво сведоче драме Б. Станковића (Коштана, Ташана), поникле из примарно наративних структура, односно делова и мотива његових приповедака. Стога се у њима јавља епизација догађајне структуре, делови драмске радње подсећају на слике, а носилац драме није јунак него ситуација. Отуда и врло развијене дескриптивне д. Појава модерне драме у српској књижевности на почетку XX в. донела је и развијенију и значајнију улогу д. Ток њиховог развоја могуће је пратити у драмама представника постромантичарске, симболистичке и експресионистичке драме (драме М. Бојића, Т. Манојловића, М. Настасијевића, М. Црњанског), преко послератне реалистичке драме епског карактера (драме Ђ. Лебовића А. Обреновића), мисаоне или како је још одређује С. Селенић митске и поетско-концептуалне драме (драме Б. Михајловића Михиза) и у појединим ауторским опусима (драме М. Црњанског), све до савремене, постдрамске и постмодерне драме у којима каткад драмски жанр, каткад аудитивни или визуелни елементи а каткад фрагментаризација драмске структуре д. дају специфичну природу и положај, понекад и литерарну вредност (драме Б. Пекића, Д. Ковачевића, Љ. Симовића, М. Марковић).

ЛИТЕРАТУРА: С. Селенић, „Савремена српска драма" у: Антологија савремене српске драме, Бг 1977; М. Ђурић, Историја хеленске књижевности, Бг 1989; П. Марјановић, Српски драмски писци XX столећа, Н. Сад 1997; Ж. П. Саразак (прир.), Лексика модерне и савремене драме, Вш 2009; З. Несторовић, Велико доба. Историја развитка драме у српској књижевности XVIII и XIX века, Бг 2016.

Зорица Несторовић

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)