ДИМИТРИЈЕВИЋ, Александар

ДИМИТРИЈЕВИЋ, Александар, генерал, маршал двора (Ниш, 6. II 1884 – Њујорк, 3. IX 1963). Питомац 34. класе Ниже школе (1901–1905) и 19. класе Више школе Војне академије (1909–1911). У ратовима 1912–1913. био је водник у артиљеријском пуку Дунавске дивизије I позива. Био је рањен на Куманову. У I светском рату 1914–1917. био је командир 3. батерије Дунавског артиљеријског пука I позива. Био је ордонанс официр регента Александра 1917–1920. Од 1920. на генералштабној припреми. У Француској завршио курс борних кола, курс за везу и трансмисију. Био је на стажу у брдском пуку у Греноблу и три месеца у штабу корпуса у Нансију 1921. Унапређен у чин капетана 1912, мајора 1915, пуковника 1924, бригадног генерала 1929, дивизијског генерала 1934. У мирно доба био је 1905–1908. и од 1913. на дужности водника у Дунавском артиљеријском пуку, од 1908. водника у 2. дивизиону Шумадијског артиљеријског пука у Крагујевцу. Од 1913. био је командир 2. батерије Дунавског пука. После I светског рата био је командант 1. дивизиона Дунавског пука и ордонанс регента до 1920, потом шеф Оперативног одсека Ђенералштабног одељења Министарства војске и морнарице (МВМ). Од 1921. био је у Оперативном одељењу Главног генералштаба и наставник Тактике на Нижој школи ВA, поред редовне дужности. Од 1923. био је шеф Ђенералштабног па Оперативног одсека Ђенералштабног одељења МВМ. Од 1926. био је војни изасланик у Паризу. Именован је по жељи краља 1927. за в. д., потом и маршала Двора и на тој дужности је остао до 1934. Био је командант пешадије Дунавске дивизијске области, поред редовне дужности 1930–1931. Од 1932. био је в.д. помоћника Инспектора земаљске одбране, поред редовне дужности. Пензионисан је 1934. У Априлском рату био је командант Ибарске дивизије (резерва 3. групе армија), а после слома одведен је у заробљеништво. Из Немачке је после рата емигрирао у Брисел, потом у САД, где је и умро. Био је председник Српског комитета за помоћ (Serbian Relief Committee) у Њујорку. Посмртни остаци пренесени су у Београд 1963. За храброст у ратовима одликован Карађорђевом звездом IV степена два пута.

ДЕЛА: Тактика, Бг 1922; Наш Велики Краљ, Бг 1936.

ЛИТЕРАТУРА: Споменица 75. годишњице Војне академије 1850–1925, Бг 1925; М. Бјелајац, Војска Краљевине СХС/Југославије 1922–1935, Бг 1994; М. Бјелајац, Генерали и адмирали Краљевине Југославије 1918–1941, Бг 2004; Б. Глигоријевић, Краљ Александар I Карађорђевић, I–III, Бг 2010.

Миле Бјелајац

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)