ДЕЛИБЛАТО
ДЕЛИБЛАТО, село у југозападном делу Баната, на граници између јужнобанатске лесне заравни на северу и дилувијалне терасе на југу, уз источну обалу ујезереног фосилног корита Краљевац. Ове геоморфолошке целине су уске и већ 2 км северно од села је Банатски песак (Делиблатска пешчара), а 5 км јужно од села алувијална раван Дунава. Кроз Д. пролази локални пут који неколико села повезује са Ковином (13 км) на југозападу и Панчевом (30 км) на западу. Око 4 км северозападно од села је железничка пруга Алибунар--Ковин којом је путнички саобраћај обустављен 1980/81, а теретни је повремено обављан до 1999. Преко Банатског песка између Д. и Избишта изграђен је узак асфалтни пут, што представља најкраћу везу између Ковина и Вршца. Локалне топографске прилике (нагиб терена од североистока према југозападу, корито Краљевац, две плитке долине) утицале су на неке морфолошке карактеристике села -- oснова има неправилан облик, а већина улица трасирана је правцем изохипси тако да је њихова структура линеарна.
Д. се први пут помиње у време турске владавине Банатом 1660. када је то било мало српско село. Почетком XVIII в. имало је 16 домова и ускоро је било расељено. Наредни помен је из 1753, а 1773. имало је око 300 кућа и било је прикључено Војној граници. Насељавање Румуна почиње 1807. Године 1900. у селу је било 4.725 становника и од тада наступа регресија. Године 2011. било је 2.939 становника, од којих 73,4% Србa и 13,3% Румунa. Пољопривреда је ангажовала 55,5% економски активног становништва, а неаграрно становништво је највећим бројем радило у прерађивачкој индустрији, трговини и грађевинарству, у околним градовима. У селу се налазе млин, фабрика сточне хране, две цркве, основна школа, дом културе, здравствена станица, неколико продавница и дирекција предузећа „Србијашуме", која газдује узгојем и експлоатацијом шума у јужном Банату.
Слободан Ћурчић
Црква Преноса моштију Св. Николе. Српска православна црква у Д. изграђена је 1778, на месту старијег храма, на мањем узвишењу у селу. Од удара грома страдала је 1826, када су уништени кров и торањ. Обнови се приступило 1861, када је за граничарског капетана постављен Александар Будисављевић. Радови су вршени под надзором Јозефа Зигла из Беле Цркве. Црква је обнављана још два пута, 1886. и 1906, када је њене зидове осликао Миливој Дејановић.
Црква је једнобродна и има подужну основу, са звоником на западној страни. Чине је троделни олтарски простор с полукружном апсидом, једнобродни наос и припрата надвишена галеријом. Засведена је попречним бачвастим сводовима који је деле на травеје, што се огледа и у обради симетричних фасада рашчлањених неокласицистичким пиластерима и витким лучним прозорима. Западним прочељем доминирају, коришћењем пиластера и дубоких ниша, три вертикалне зоне, између којих је улаз у храм надвишен забатом и крунисан звоником.
Монументални, богато резбарени иконостас насликао је Јаков Орфелин 1778. Састоји се од сокла, престоних икона које понављају решења примењена у Саборној цркви у Сремским Карловцима, осликаних царских и бочних двери. У другој зони су Велики празници, док је у трећој крст с Распећем, Богородицом и Св. Јованом, као и циклус Христових страдања. У олтарској апсиди је насликана стојећа фигура Св. Николе, а у темену полукалоте голуб Св. Духа. На своду предолтарског травеја су Св. Тројица с јеванђелистима, у наредном травеју Тајна вечера, док је у своду западног травеја Пренос моштију Св. Николе. Целивајуће иконе је 1858. насликао Лазар Николић. У цркви се налази и осликана конструкција Христовог гроба из 1861, рад Живка Петровића који се потписао испод Распећа, и дрворезбара Михаила Костића из Великог Бечкерека, који је израдио и проскомидију.
Ивана Женарју Рајовић
ЛИТЕРАТУРА: О. Батавељић, „Црква у Делиблату", ЗНМ, 1964; О. Миловановић Јовић, „Из сликарства и примењене уметности у Банату", ГПСКВ, 1978, 8--9; П. Томић, Општина Ковин, Н. Сад 1981; Н. Кусовац, Српско сликарство XVIII и XIX века, Бг 1987; М. Тимотијевић, Српско барокно сликарство, Н. Сад 1996; С. Пејић (ур.), Споменичко наслеђе Србије: непокретна културна добра од изузетног и великог значаја, Бг 1998; С. Ћурчић, Насеља Баната -- географске карактеристике, Н. Сад 2004; С. Ћурчић, М. Јовановић, Атлас насеља Војводине, II/1, Банат, Н. Сад 2014.
*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)