ДУНАВСКА КОМИСИЈА

ДУНАВСКА КОМИСИЈА, међународни орган установљен Конвенцијом о режиму пловидбе на Дунаву 1948. и састављен од представника подунавских земаља. У њену надлежност спадају старање о извршењу одредаба Конвенције; израда генералног плана великих радова који су у интересу пловидбе и утврђивање општег предрачуна трошкова за те радове; извршавање радова које јој je препустила подунавска држава која није у стању да сама предузме радове у њеној територијалној надлежности, а потребни су за обезбеђење нормалне пловидбе; давање савета и препорука подунавским државама у погледу извршења великих радова; размена информација са специјалним речним администрацијама; успостављање једнообразног система одржавања пловних путева; координација рада хидрометеоролошких служби на Дунаву; издавање јединственог хидролошког билтена и хидролошких предвиђања; прикупљање одређених статистичких података; објављивање за потребе пловидбе приручника, саобраћајних карата и атласа и др. Надлежност Комисије простире се на цео пловни део Дунава од Улма до Црног мора. Седиште је првобитно било у Галцу (Румунија) а од 1954. у Будимпешти. Комисија има својство правног лица и може да закључује уговоре, стиче и отуђује имовину, учествује у поступку пред судом и др. Поседује печат и заставу коју има право да истиче на својим просторијама и својим бродовима. Комисија, њени чланови и службеници уживају на територији држава чланица привилегије и имунитете за вршење својих дужности, а службене просторије, архива и документи су неповредиви. Ова питања уређена су Конвенцијом о привилегијама и имунитетима Д. к. која је ступила на снагу 1964.

Борис Кривокапић

Прве чланице су биле приобалне државе: СССР, Румунија, Бугарска, Југославија, Мађарска и Чехословачка, а прво заседање је одржано 11--17. XI 1949. Аустрија је постала чланица приступањем Конвенцији 1960, а Немачка након потписивања Допунског протокола 1998. Распадом Совјетског Савеза, Југославије и Чехословачке састав Д. к. се битно изменио, па је данас чини 11 земаља (Немачка, Аустрија, Словачка, Мађарска, Хрватска, Србија, Румунија, Бугарска, Молдавија, Украјина и Русија), уз 10 земаља посматрача (Холандија, Белгија, Француска, Чешка, Македонија, Црна Гора, Грчка, Турска, Кипар и Гру-зија). С обзиром на место Дунава у целокупној европској мрежи унутрашњих пловних путева, сарађује са Економском комисијом Уједињених нација за Европу, Европском комисијом и Централном комисијом за пловидбу на Рајни.

Милан Гулић

ИЗВОР: Дунайская конференция, Белград 1948 / Conference Danubiene, Beograd 1948, Сборник документов/Recueil des documents, Бл--Bg 1949.

ЛИТЕРАТУРА: А. Вајс, „Дунавска конференција у Београду", АПДН, 1948, 3; J. Пауновић, Историски развој принципа слободне пловидбе Дунавом и Конвенција о режиму пловидбе на Дунаву од 1948. године, Бг 1957; Д. Јанча, „Приступање Аустрије Конвенцији о режиму пловидбе на Дунаву", Међународни проблеми, 1960, 1; M. M. Стојковић, Дунавска комисија, Бг 1970; Међународни положај Дунава с освртом на економски и политички значај, Бг 1970; Р. Етински, Међународно уређење пловидбе на пловном путу Рајна--Мајна--Дунав, Н. Сад 1985; Е. Стојић Карановић, Дунав -- река сарадње, Бг 2005; В. Вукасовић, „Међународноправно регулисање заштите и одрживог коришћења водних ресурса", Међународни проблеми, 2006, 1, 2; Р. Р. Зечевић, Дунав и међународно право, Бг 2006; Б. Кривокапић, Енциклопедијски речник међународног права и међународних односа, Бг 2010; Међународно јавно право, Бг 2013; М. Гулић, „Београдска дунавска конференција 1948. године", ТИ, 2013, 1.

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)