ДИЊА

ДИЊА (Cucumis melo), једногодишња повртарска биљка из фамилије Cucurbitace. Врста Cucumis melo L. има седам варијетета (agrestis, cantalupensis, inodorus, flehuosus, conomon, chito и momordica). Варијетети у оквиру врсте C. melo се међу собом лако укрштају, што доводи до појаве велике разноликости која се огледа у физичким особинама и укусу плода. Економски два најзначајнија варијетета у Европи су cantalupensis и inodorus. Д. варијетета cantalupensis (канталупе) имају ситне плодове са мрежастом кором. Плодови су обли или режњевити. Месо им је сочно, слатко и миришљаво, беле или наранџасте боје. Најраширенија два типа у оквиру овог варијетета су галија и ананас. Плодови варијетета inodorus су крупни, са дебелом, глатком или брадавичастом кором. Слабоароматичног су укуса, дуго се могу чувати и због тога се још називају и зимске д. Медна роса и касаба су најпознатији типови у оквиру овог варијетета.

Д. потиче из два центра порекла: азијског и афричког. У првом, прецизније индијском, формирана је група источноазијских д., које су раширене пре свега у Индији, Кини, Кореји и Јапану. То су полукултурне форме. Из другог центра порекла потичу све културне форме д. Данас се д. успешно гаји у многим земљама света, екваторијалног и умереног климатског појаса, на укупној површини око 1,3 милиона ха. Преко Мале Азије и Балканског полуострва д. је пренета у Европу, где се тренутно гаји на око 100.000 ха, а као највећи произвођачи истичу се: Италија, Шпанија, Украјина и Француска.

Србија има одличне климатске и земљишне услове за производњу квалитетних плодова д. Захваљујући томе потражња таквих плодова је све израженија, а површине на којима се гаји д. у Србији повећавају се из године у годину, да би крајем друге деценије ХХI в. износиле око 3.000 ха. Доминантно се производи у Срему, Бачкој, Мачви, Неготинској Крајини, Поморављу и јужној Србији. Просечан принос д. у свету је око 23 т/ха, док је просечан принос у Европи око 18 т/ха. На нивоу европског приноса је и принос д. у Србији.

Д. је производна врста од које се у исхрани користе плодови. Зрели плодови представљају посластицу освежавајућег, ароматичног и пријатног укуса. Плодови се на различите начине прерађују (у џемове, слатко, алкохол, туршију). Садрже од 7 до 17% суве материје. Највећи проценат суве материје чине шећери (доминантно сахароза). По садржају, у зрелом плоду д. налазе се још и пектини, целулоза, скроб, протеини, органске киселине, витамини, минералне материје и каротин. Семе садржи висок проценат уља (преко 23%), азотних материја и фитина.

Код нас се д. најчешће гаји са лубеницом, а ове две врсте заједно називамо бостан. Гаји се велик број сорти и одомаћених популација д. Изражен је генетички полиморфизам, што за последицу има постојање великог броја морфолошки и генетички разноликих популација. Доминантне су популације које се одликују мрежасто испуцалом површином плода, налик на церову кору (дрво цер). Њихови плодови су средње крупни до крупни, најчешће издуженог облика, са режњевима. Овакве популације д. у народу се називају „цероваче". Од селекционисаних д. на нашим пољима доминантне су оне у типу ананас (вар. канталупе). На листи признатих сорти пољопривредног биља Републике Србије налази се домаћа сорта сезам, и три одомаћене сорте: ананас, десертна и медна роса. Ове сорте су селекционисане на Институту за повртарство из Смедеревске Паланке и Институту за ратарство и повртарство из Новог Сада.

ЛИТЕРАТУРА: М. Поповић, Повртарство, Бг 1984; Б. Лазић, М. Ђуровка, В. Марковић, Повртарство, Н. Сад 1998; И. Ђиновић, Свет поврћа, Велика Плана 2007.

Ђ. Моравчевић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)