ДЕБАРСКА ЕПИСКОПИЈА

ДЕБАРСКА ЕПИСКОПИЈА, једна од епархија Српске цркве у средњем веку која је обухватала простор око Дебра у Македонији. Територија под јурисдикцијом Д. е. прикључена је Српској цркви и држави 1284, као резултат освајања краља Милутина. Д. e. је деловала у оквиру Охридске архиепископије већ крајем ХI в. Теофилакт Охридски је 1108. упутио писмо дебарском епископу, што је сигуран показатељ да је до тог времена већ била одвојена од Битољске епархије. Познати Охридски архиепископ Димитрије Хоматијан у својој преписци помиње дебарског епископа Евдоксија. Годину дана пре српског освајања епископ Дебра боравио је у Цариграду, а помиње га византијски писац Нићифор Григора у вези с постављењем цариградског патријарха 1283. У изворима и пописима српских епископија наводе се две истог имена Дьбрь. Једна се односи на стару српску епископију Дабар у Полимљу, а друга на Дебар у Македонији. Не може се поуздано утврдити када је Д. е. почела да делује као епископија Српске цркве, јер се првим пописима из времена краља Милутина она не помиње. Можда њено оснивање треба довести у везу са широм реформом извршеном у Српској цркви у време владавине овог краља. Средиште епархије је било у храму Св. Богородице у Пишкопеји (Пискупији, данас у Албанији). Познато је име само једног српског дебарског епископа, Јована, који се наводи у Светостефанској хрисовуљи. Д. е. је у оквиру Српске цркве несметано деловала до 1371, а извесно и неко време после тога. На очување деловања српске цркве у овим областима указују подаци из једног поменика насталог у Дебру у којем су уписана имена српских патријарха Јефрема и Спиридона. То значи да је и после 1389. у Д. е. исказивано дужно поштовање пећким петријарсима и признавана њихова власт. Под српском влашћу обновљено је седиште Д. е. Један од ктитора овог храма у XV в. био је Стефан Родоповић, властелин из кругова блиских деспоту Ђурђу. Надгробна плоча Стефана Родоповића сведочи да је поставио његов син, већ потурчени Харад Бали 1469. У турском попису Доњег Дебра из 1467. пописано је село Пишкопеја и манастир у њему. Наведено је да епископ има документ на грчком језику о ослобађању од пореза, што указује да је Д. е. пре тога прикључена Охридској архиепископији.

ИЗВОРИ: С. Новаковић, Законски споменици српских држава средњега века, Бг 1912; ВИИНЈ, III, Бг 1966; VI, Бг 1986; G. Prinzing (прир.), D. Chomateni, Рanemata diafora, Berеlini 2002.

ЛИТЕРАТУРА: И. Снегаров, История на Охридската архиепископия I, София 1924; М. Јанковић, Епископије и митрополије српске цркве у средњем веку, Бг 1985; М. Динић, Српске земље у средњем веку, Бг 1987; М. Бојић, „Срби и Српска православна црква у Албанији у доба Немањића (1166--1371)", у: Становништво словенског поријекла у Албанији, Цт 1991.

М. Копривица

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)