ДРАГОСЛАВ

ДРАГОСЛАВ, деспот (?, крај XIII в. -- ?, средина XIV в.). Податак о Д. као деспоту представља први помен носиоца ове високе дворске титуле у српским земљама. Помиње се у повељи краља Стефана Дечанског Призренској епископији из 1326. Краљ је послао деспота Д. заједно са епископом Арсенијем да пронаћу и утврде неке поседе епархијског властелинства у Пологу, који су у ранијем периоду били предмет спора. Титулу деспота додељивали су само цареви, као највише дворско достојанство, а у Србији је уведена од 1346. Раније поменути деспоти у Србији ову тутулу добили су од византијских или бугарских царева. Порекло Д. деспотског достојанства је највероватније бугарско. По свему судећи, он је рођак прве жене Стефана Дечанског, Теодоре. Највероватније се преселио у Србију и заузимао једну од високих позиција на двору краља Стефана Дечанског. Овај деспот Д. није иста личност са казнацем истог имена који се помиње око 1300. у повељи краља Милутина скопском манастиру Св. Ђорђа, а који је подигао цркву Св. Богородице Одигитрије код Призрена. Такође, не може се поистоветити ни са личношћу истог имена која је 1330. поменута са титулом жупана у једном запису. Наводи из старије литературе о могућности да се ради о другом супругу краљице Теодоре у савременој науци потпуно су одбачени.

ИЗВОР: С. Мишић, „Хрисовуља краља Стефана Уроша III Призренској епископији", ССА, 2009, 8.

ЛИТЕРАТУРА: С. Новаковић, „Византијски чинови и титуле у српским земљама XI--XV века", Глас СКА, 1908, 78; Р. Грујић, „Краљица Теодора, мати цара Душана", ГСНД, 1926, 1, 2; К. Јиречек, Ј. Радонић, Историја Срба, II, Бг 1952; Б. Ферјанчић, Деспоти у Византији и јужнословенским земљама, Бг 1960.

М. Копривица

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)