ДИВЉИ КЕСТЕН

ДИВЉИ КЕСТЕН (Aesculus hippocastanum), широколисно листопадно дрво из породице Sapindaceae. Расте и до 30 м висине са густом, разгранатом крошњом, а достиже старост и до 200 година. Листове чини 6--9 прстасто сложених листића од којих је средњи најдужи. Цветови су беле боје са жућкастим или ружичастим мрљама, сакупљени у крупне, усправне, метличасте цвасти. Плод је бодљикава чаура у којој су 1--3 крупна, сјајна браон семена, горког и непријатног укуса, од давнина коришћена као лек за емфизем коња. Семеном се хране домаће и дивље животиње.

Д. к. је аутохтона врста, арктотерцијарни ендемит јужног дела Балканског полуострва. Од природе расте у рефугијалним просторима у Македонији, клисурама у сливу Дрима, Грчкој, дуж планинског масива Пинда, у Албанији и у ограниченом делу источне Бугарске. Најбоље успева на хумозном, дубоком земљишту и умереној сенци, на висинама од 200 до 1.200 м н.в. и добро подноси ниске температуре и до -30 °С. Према фосилним налазима, пре Леденог доба, био је распрострањен у средњој Европи, одакле се са захлађењем повлачио према рефугијумима Балканског полуострва, где је преживео Ледено доба. У Европу се због споре аутохорије и различитих препрека није вратио природним путем, него је због декоративности почео да се гаји широм Европе још од XVI в., када је лекар и ботаничар К. Клусијус засадио семе д. к., добијено на поклон од турског султана, у дворској башти у Бечу. После извесног времена д. к. је гајењем освојио читаву Европу, а затим и Северну Америку. Данас је тешко замислити градске паркове, баште, излетишта на којима нема овог изузетно лепог дрвета дивних листова и још лепших цветова. Највећа опасност за д. к. како оних у природним стаништима, тако и гајених, јесте врста лептира -- лисног минера (Сameraria ohridella) који оштећује листове, смањује раст дрвета, масу семена, брзину клијања, снагу клијанаца. Овај напасник је најпре откривен у природним популацијама д. к. на Балканском полуострву и описан као нова врста за науку 1984. Сматра се да је пореклом из Северне Америке одакле је случајно унет у природне популације, из којих се врло брзо проширио на д. к. гајен широм Европе и Малe Азијe. Поред тога опстанак д. к. угрожавају и антропогени фактор, локални туризам, загађења средине, шумски пожари.

Листови садрже гликозиде, танине, смолу, а семена скроб, сапонине, уље, гликозиде, танине, горке супстанце и др. Кора се употребљава за лечење сметњи у варењу, против грознице (због горчине) и прехладе, а и против извесних кожних обољења. Раније се користила за штављење коже и за бојење вунених тканина. Екстракт семена д. к. садржи есцин, компоненту која стабилизује зидове венских крвних судова, и на тај начин смањује појаву отока и бола у ногама, због чега улази у састав биљних препарата за локални третман вена и хемороида. Д. к. у природним популацијама је у глобалној и регионалној европској категоризацији одређен као рањива врста. Природна станишта су данас углавном заштићена, а мере заштите укључују контролу присуства лисног минера и антропогеног деловања у природним стаништима, као и ex situ културу генетског материјала узетог из природних популација.

Цвет д. к. је симбол града Кијева, престонице Украјине. Веома стар и леп примерак д. к. -- дрво Ане Франк у центру Амстердама -- одржало се до 2010, кад га је сломила олуја. Изданци из семена овог дрвета, после карантинског прегледа, пренесени су и засађени на неколико меморијалних места у САД. Поред тога, д. к. је веома погодан и често се користи за обликовање и узгој бонсај дрвцета.

ЛИТЕРАТУРА: А. Туцовић, „Aesculus L.", у: М. Јосифовић (ур.), Флора Србије, V, Бг 1973; Љ. Михајловић, Шумарска ентомологија, Бг 2015; Р. Цвјетичанин и др., Дендрологија, Бг 2016.

Бранка Стевановић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)