ДРВОДЕЉСТВО

ДРВОДЕЉСТВО, у ширем смислу свака обрада дрвета, у утилитарне или естетске сврхе; у ужем смислу, посебно у народној култури, вештина градње зграда од дрвета. Својства, приступачност и лака обрада условили су да растиње постане не само извор хране, него и важан материјал за производњу свега потребног -- од ватре до склоништа, од оруђа до оружја, од одеће до обуће. Да је биљна сировина била добро позната и Словенима говоре писани и материјални извори, терминологија обраде, диференцирност назива, те ретке позајмљенице. Тако већ рани помени Словена указују да су они били вешти у изради оружја, чамаца и сплавова, а назив „дрво" баштини и старије значење -- древо (пловило, уп. lignum-navis). По доласку усвајају и нова знања попут израде опсадних справа. У ареалу Словена биљке су поштоване, а дрво и гајеви имају посебну улогу која се дограђује дрвеним идолима -- балванима, као и култом записа.

Мада о гранању занатства обраде и примене дрвета из тог периода нема много писаних података, на постојање тада уобичајене поделе указује низ назива, познатих и из страних словенских извора. Класификација унутар занатства заснованог на биљној сировини извршена је на основу технике, као и на основу примене, па се рад занатлија те групе среће у оквиру рада на непокретним објектима, али и у оквиру израде покретних артикала. Тако се као градитељи јављају оружари, бродоградитељи, израђивачи опреме за транспорт и произвођачи мобилијара и одевних предмета, као и артикала намењених даљој и секундарној обради. Успон металургије и градитељства каменом доводе до промена и окоштавања успостављене поделе, па поједини старији занати губе првобитни значај.

Као општи назив за обрађивача дрвета јавља се у домаћим актима именица drävodälà (faber lignarius, marangonus), настала као кованица према грчком обрасцу. Термин посведочен у вокабулару старословенских текстова још у XI в. и у другим словенским језицима узет је ради стварања паралелних система и односио се на све оне који су се бавили сечом, обрадом и прерадом дрвета или, по дубровачком акту братовштине марангуна, на све оне који раде секиром, брадвом, пилом и блањом, тј. све оне, који дрво делају. У употреби је било и неколико других назива, за које остаје нејасно да ли су у питању синоними, посебна занимања или имена за радне улоге. То је најпре дрвосеч(ац), чија се радна улога можда односи на обарање и сечење дрвећа (дрвосеча?), али је реч могла имати и шире значење, попут случаја каменосечаца. Помен дрвара тумачи се као синоним за дрвосечца, али и трговца -- онај који продаје и носи дрва, угаљ и ковачки товар, према Законику деспота Стефана. Додатно страни словенски извори бележе и: дрвокол и дрворуб.

Међу оружарским занимањима ту су: стрелари, копљари, лукари, мајстори за стреле и друге дрводељске радове, а међу исте треба уврстити и кијерезе -- оне, који режу дрвене кијеве. Што се тиче градитељства, ту је било најважније звање тесара, чији се назив везује за име оруђа, теслу, али и грч. tevktwn*,* tecnivth", чиме се тесар успоставља као примарни градитељ у ери дрвета. У том значењу јавља се и у раном корпусу старословенског језика. У средњовековном латинитету приморске провенијенције бележе се marangonus и carpentarius у тадашњем значењу, a назив карпентар у смислу дрвоградитеља познат је и из страних рударских законика који му додељују важну улогу. Такође, успостављен је и занат столара, о чијем постојању говори помен штулчика Милована у Дечанским хрисовуљама. На даље гранање указују технике украшавања: дуборез, резбарија, интарзија и инкрустација. Ту би се могли сврстати дрворезбари, чији је рад видљив на резиденцијалним примерцима намештаја, па и кивотима за мошти. Такође, макар у XV в., издвајају се вероватно и шкрињари (ars cofanarius, casellarum).

У оквиру бродоградње, у приморским градовима попут Дубровника јављају се и калафати (шупери, крпарари), који се осим катранисањем брода, баве и израдом унутрашњих делова истог, намештаја, конструкцијом пловила, а исте послове раде и карпентари, који се баве и израдом кућног намештаја. Старији назив naviculus не бележе ни домаћи ни приморски извори, а није познато да ли је у употреби назив korab(lý)~ii (корабл), познат из Супрасељског кодекса (XI в.) и потврђен и у руској редакцији. Као посебно занимање у приморју се јавља и весларски занат (magistri remorum), који је сигурно развијен и у унутрашњости, макар у великим речним лукама.

Међу оним неопходним за копнени транспорт, издвајају се најпре колари, творци точкова (коло), познати из турских и латинских извора. Презиме Колар у транскрипцији са словенског на грчки јавља се у попису Радолива већ 1300, а назив колесник бележе и друге словенске редакције. Затим, ту су седлари који су израђивали седла и самаре. Као важна карика у раду истиче се и да седло захтева узимање мера, ради тачних пропорција. Према подели по намени, они би пак припадали мајсторима коњске опреме, па су поједини вероватно радили и са другим материјалима, кожом, металом и тканинама.

У оквиру израде многобројних предмета, као посебне занатлије одвајају се и произвођачи дрвених посуда -- бачвари (bottarii), о чијем успостављању сведоче специфичан алат, и топоними Бачва и Бачваревина који по етимологији припадају старијем слоју словенског језика. На основу презимена Качар забележеног у грчкој транскрипцији у XIV в., као и у каснијим турским изворима, могуће је и да се успоставља занат качара (такође у ово време техником састављања). На извесну специјализацију можда упућује и име Кутлар, које би могло да сведочи о постојању заната у вези са израдом дрвеног посуђа и можда врсте есцајга.

Када се говори о развоју заната везаних за обраду дрвета, треба истаћи да исто има улогу у раду обућара. Од њега се правио ђон-потплата, а у Дубровнику су рађене и цокуле, обућа цела од пуног дрвета, па се јавља и занимање цокулара још 1284.

Поред пуног дрвета коришћено је и дрвенасто биље, попут шибља (леска, шибљак уопште, али и биљна врста) или рогози, рогозне (вишегодишња барска биљка), па и гране (врбе) и кора појединог дрвећа (лико, обично од брезе или липе), који су служили као плетиво. Тако је и обућа израђивана и плетењем биља или ткањем. О прављењу цревљи од таквог, јефтинијег и доступнијег материјала, техником плетења говоре називи Ликоцрев и Витичрев, те хидроним Витичревски поток. Као важнији производи јављају се још и плот (ограда), кош (корпа од прућа), лукно (корпа од прућа или коре, мера за тежину), сито, решето, а у вези са поменутим и занати: кошаранин и рогошник, а за првобитно корпарство је индикативан и топоним Крабијино. Можда у вези са плотом треба довести и топоним Плоторешци, па и реч плотник (рус.). Мада о решетарско-ситарском занату нема података, производња тих алатки услед њихове неопходности у многобројним пословима мора се претпоставити.

Посебну функцију имале су текстилне биљке лан и конопља, коришћене за упредање конца, конопца и ужади, те израду тканина, одакле се издваја група текстилних заната, као и ужарски, а поједино биље или делови истог налазе своје место и у процесу штављења коже, те бојењу. Као важни продукти дрвета јављају се и природна смола, као и катран (тар) добијан на бази смоластог дрвећа, те нуспроизвод -- пепео, који се јавља као сировина за производњу стакла. Такође дрво, па и биљни тресет намену налазе и у облику угља, односно горива, у металуршким и другим пећима. У обрађиваче биљне сировине тако је потребно уврстити и угљаре, те произвођаче тара/катрана, којима се вероватно трговало, као и смолом и у унутрашњости. Занимање угљара издваја се услед захтева металургије, али временом се претвара у део инфраструктуре снадбевања, попут смолара и катранџија. Још Дубровачки статут 1272. прописује тако надзор над мерама за смолу и вапно. О раду ових заната заснованих на обради ватром, говоре и топоними: Курило, Катраница, Угљари, Смолице, Смолуша и име Смољан. Ипак, добијање смоле и катрана не може се сврстати у право занатство, него пре спада у радна занимања, за које и није била потребна посебна вештина, па се у појединим изворима жена јавља као мешач катрана.

Такође, велика група ситних предмета, па и играчке израђиване су токарањем, односно стругањем, које је везано за развој кућног занатства. Док се у кућној варијанти токарило ручно, у професионалној се јављају стругови (токарски столови) који су вероватно били у употреби и на датој територији. У обрађиваче дрвне сировине треба убројити и врдунаре, чији назив је посведочен у попису прихода манастира Хиландар, као и назив брвеничар, забележен као антоним. У везу са сечењем дрвета може се довести и хидроним старијег порекла -- Кладорубница (клад/дрво рубити, сећи) и топоним Кладоруб, који би можда указивали на пилане на водени погон коришћене још средином XIII в. на другим територијама.

Рударски закон деспота лимитира цене и продају дрвета, угља и цауга рупног, потребних економији самог рударства, а по турском закону за Крушевачку област као дрвени артикли сем дрвета за огрев јављају се и даске (lignamina), грађа, лопате, бачве, катран, коњска опрема. Када се овоме додају и производи у виду алата и оружја или делова истог, ужад, ткање, одећа и обућа, те примена дрвета у градитељству, индустрија обраде биљне сировине тек почиње да се назире. Фаворизација рударства доводи до процвата заната који су имали задатак да задовоље потребу за артиклима намењеним раду у рудницима, па и дрводељског, те ужарског, а судећи према страним саским правицама, дрводеље место налазе и у оквиру рударске службе, паралелно са ковачима. Обрађивачи дрвета Новог Брда тако су организовани у цеховску организацију на челу са протомајстором дрводеља, а у том граду то је био Брајан.

Александра Фостиков

Судећи по Вуковом Рјечнику и многим другим старијим етнографским изворима, под д. се превасходно подразумевају вештине, знања и алат у вези с градњом зграда од дрвета у народној архитектури. Д. у народној култури обухвата и израду разних предмета од дрвета које су људи употребљавали у свакодневном животу у сврху удобности становања, припреме и конзумирања хране, очувања намирница, за чување ствари и имовине итд. Дрводеље градитељи поседовали су две врсте специфичних знања: конструктивна знања и знања о дрвету као материјалу. Градитељско д. подразумева вештину примене конструктивних знања ad hoc, односно вештину обраде дрвета тако да оно директно подлеже конструктивним захтевима и просторној диспозицији зграде, без претходног пројектовања. Такво д. изискивало је веома прецизну обраду дрвета због чврстог уклапања конструктивних елемената. Због тога је било неопходно и добро познавање дрвета као материјала и то не само врста дрвета и њихових физичких својстава него и начина припреме дрвета за градњу. Дрводеље градитељи су, поврх тога, морали да познају и локалну обичајну праксу како би јој прилагодили грађевинске и конструктивне поступке. Користили су алат: брадву, просјек, тестеру са натром и без ње, теслу, длето, кесер, сврдло, винкл, висак, јапраклију, ренде, метар (аршин). Дрводеље градитељи су називане и дунђерима (перс. durūdger, durūger), а тај назив доцније је често употребљаван уопштено за градитеље иако је етимолошки везан за дрво и дрвну грађу. Дрводељске градитељске вештине у традиционалној народној култури биле су високо развијене градњом великих кућа типа динарске брвнаре у западној и југозападној Србији и у Шумадији. Дрводеље су припремале талпе, носеће греде, елементе конструкције крова, а потом све то уклапале у грађевинску целину.

Своје градитељске вештине највише су усавршили мајстори дрводеље из Осата, места на другој обали Дрине код Бајине Баште. Градили су конструктивно веома квалитетне (свакако посматрано из оновременог начина живота) једнопросторне и вишепросторне куће, често веома комплексне структуре, али увек грађене без везивних материјала. Осаћани су после средњовековног културног затишја у народну архитектуру вратили естетске елементе и тиме направили битан квалитативни помак у култури становања на нашем тлу. Вештине и знања Осаћана временом су преузели многобројни мајстори дрводеље, најпре они са Златибора, а потом и из других делова Србије, чиме су њихова знања и вештине постали широко распрострањени. Своје градитељске вештине дрводеље су посебно исказивале и градњом цркава брвнара у Шумадији и западној Србији. Дрво је финије обрађивано, коришћена је техника слепог ћерта, а естетски елементи су били наглашени на многим деловима цркава. Коришћен је плитки дуборез да би били урађени геометријски или, ређе, флорални орнаменти на гредама, стубовима, јастуцима. То је била грађевинска естетизација цркве брвнаре, невезана за религијски аспект зграде. Посебно је бивала наглашена естетика врата која су украшавана комплексним дрводељским захватима, најчешће уклапањем великог броја детаља од дрвета у јединствену целину спољашње плоче врата. Насупрот градитељству типа динарске брвнаре, градња у бондручном (скелетном) систему била је конструктивно напреднија у традиционалној народној архитектури и свакако је изискивала још више вештине и знања. Обрада дрвета је имала кључну улогу јер је скелет зграде прављен од дрвета, почев од греда темељњача, преко главних носећих греда (стубова) до кровне конструкције. За разлику од градње брвнаре, градња у бондручном систему није трпела накнадне корекције током рада и све је од самог почетка морало да буде постављено правилно. То је подразумевало извесна народна знања из физике и статике и градитељи су морали да буду посебно вешти. И када говоримо о овом начину народног градитељства, морамо да наведемо појаву врсних мајстора из југоисточне Србије, из области Црне Траве, јужно од Пирота. Пошто је бондручни систем градње био распрострањенији на тлу данашње Србије, Црнотравци су били веома покретни. Потицали су из традиционално печалбарског региона, градили су у многим областима и постали су својеврсна градитељска легенда. Д. је имало важну улогу и у неким другим областима градње. Дрводеље су градиле и мање мостове, брвна, воденице, бране, јазове за наводњавање итд. На Тари су дрводеље обрађивале дрво за железничке прагове. Читав посао су обављали брадвом јер су једино тако избегаване неправилности у структури дрвета и није нарушавана природна текстура дрвета.

У традиционално д. спада и израда разних предмета за свакодневну употребу. У народној култури таквим д. нису се увек бавили мајстори, него су много тога људи сами радили за своје потребе, а једноставно д. било је у традиционалној економији и извор додатних прихода за домаћинство. Дрводеље су правиле разно посуђе (чиније, тањире, кашике, чутуре, ведрице...), намештај (столице, троношце, софре, ковчеге, кревете, колевке...), али и делове за запрежна кола (канате, срчанице, руде, јармове...) или пољопривредне алатке (држаље, гредеље, дрљаче...). Разноврсност потреба за предметима од дрвета створила је доцније диференцијацију заната који се баве његовом обрадом: колари, пинтери, столари, стругари, тесари и др. Због практичних потреба дуго су значајни били колари, тесари, пинтери и др., а доцније столари и дрворезбари који су унели велик број естетских елемената у обраду дрвета.

Савремено д. обухвата све што је подразумевало и у прошлости, али је данас више усредсређено на мање утилитарне предмете и у већој мери исказује занатску уметност у обради дрвета. У градњи мањих зграда (куће, шупе, оставе, штале) д. је и данас веома важно јер се неки кључни делови конструкције раде од дрвета, а од дрвета се све чешће данас раде и поједини естетски елементи кућа модерне архитектуре.

Милош Матић

ЛИТЕРАТУРА: Т. Ђорђевић, Архивска грађа за занате и еснафе у Србији, Бг 1925; Наш народни живот, I, Бг 1930; Д. Павловић, „Цркве брвнаре у Србији", Саопштења, 1962, 5; А. Дероко, Народно неимарство, I, Бг 1968; П. Томић, „Допунско привређивање", ГЕМ, 1969, 31--32; Љ. Ђенић Рујански, „Дрводеље -- градитељи брвнара на Златибору", ГЕМ, 1987, 51; Р. Финдрик, Народно неимарство, Сирогојно 1994; Динарска брвнара, Сирогојно 1998; М. Матић, Врата -- капија два света, Бг 2007; А. Фостиков, „Дрвна сировина и њена обрада на тлу средњовековне Србије", Београдски историјски гласник, 2018, 9.

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)