ДРУШТВЕНЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ и УДРУЖЕЊА ГРАЂАНА

ДРУШТВЕНЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ и УДРУЖЕЊА ГРАЂАНА, разни облици невладиних организација заснованих на добровољном удруживању грађана или правних лица, које нису забрањене Уставом или законом. Слобода удруживања утемељена је на општим правима човека. Члан 20. Универзалне декларације о правима човека (усвојене од стране Генералне скупштине УН 10. XII 1948) одређује да: 1. „Свако има право на слободу мирног окупљања и удруживања", 2. „Нико не може да буде приморан да припада неком удружењу". Устав Републике Србије -- РС (2006) прописује: „Јемчи се слобода политичког, синдикалног и сваког другог удруживања и право да се остане изван сваког удружења. Удружења се оснивају без претходног одобрења, уз упис у регистар који води државни орган, у складу са законом. Забрањена су тајна и паравојна удружења." (чл. 55. ст. 1--3). Д. о. оснивају се ради остваривања и унапређења групних (заједничких) или општих циљева и интереса.

Својство општег прописа којим су уређене д. о. и удружења има Закон о удружењима -- ЗУ (2009). На политичке странке, синдикате, привредне субјекте, спортске организације и спортска удружења, цркве и верске заједнице и друга удружења чији је статус уређен посебним законом, сходно се примењују одредбе ЗУ у случајевима који нису регулисани посебним законима. Удружење јесте добровољна и недобитна организација заснована на слободи удруживања више физичких или правних лица. Оснива се ради остваривања и унапређења постављеног заједничког или општег циља и интереса, који нису забрањени Уставом и законом (чл. 2. ст. 1. и 2. ЗУ). Уставни суд може забранити само оно удружење чије је деловање усмерено на насилно рушење уставног поретка, кршење зајемчених људских или мањинских права или изазивање расне, националне или верске мржње (чл. 55. ст. 4. Устава РС). Члан 3. ЗУ је ову забрану проширио и на друге облике дискриминације, као и на удружења која немају статус правног лица. Удружење могу основати најмање три физичка или правна лица. Најмање један од оснивача мора имати пребивалиште, а правно лице седиште на територији РС. Физичка лица која оснивају удружење, могу бити потпуно или делимично пословно способна. Делимично пословно способан малолетник (са навршених 14 година) може бити оснивач удружења ако за то добије дозволу свог законског заступника. Удружење се оснива усвајањем оснивачког акта и статута (основног општег акта удружења), те избором лица овлашћеног за заступање, на оснивачкој скупштини удружења (чл. 10. и 11. ст. 1. ЗУ). Уписом у Регистар удружења (води га Агенција за привредне регистре -- АПР, као поверени посао) удружење стиче статус правног лица (чл. 26, а у вези са чланом 4. ЗУ).

Ако је д. о. основана као привредно друштво, има статус правног лица које обавља привредну делатност у циљу стицања добити -- члан 2. Закона о привредним друштвима (2011). Д. о. могу бити основане као недобитне организације као што су задужбине и фондације. Задужбина се оснива као правно лице без чланова којем је оснивач наменио одређену имовину (основна имовина) ради доброчиног остваривања дозвољеног општекорисног циља или приватног интереса. Недобитна организација је и фондација, која има исти циљ као и задужбина, али нема основну имовину -- чл. 2. Закона о задужбинама и фондацијама (2010). Недобитне јесу и д. о. које се финансирају из чланарине и других сопствених извора као што је нпр. синдикат запослених, којима се јемчи слобода синдикалног организовања -- чл. 206--214. Закона о раду (2005). Ради обављања спортских активности и спортских делатности, може се основати спортска организација као (недобитно) удружење или као привредно друштво -- чл. 31. Закона о спорту -- ЗС (2011). Спортско удружење могу основати најмање три оснивача -- потпуно пословно способна физичка лица или правно лице, а стиче статус правног лица уписом у Регистар који води АПР. Може стицати средства и остваривати приход од прилога, чланарине, поклона, субвенција, наслеђа, камата на улоге, закупнине, спонзорства и других привредних делатности (чл. 36, 63. и 71. ЗС). Спортско привредно друштво може обављати спортску активност и спортску делатност ако се оне обављају као његова претежна делатност, а испуњава и друге услове из ЗС (чл. 94. ЗС).

Оснивање, правни положај и престанак политичких странака регулисан је Законом о политичким странкама -- ЗПС (2009). Политичка странка јесте организација грађана слободно и добровољно удружених, „основана ради остваривања политичких циљева демократским обликовањем политичке воље грађана и учешћа на изборима" (чл. 2. ЗПС). Могу је основати најмање 10.000 пунолетних и пословно способних држављана РС. Политичку странку националне мањине могу основати с најмање 1.000 пунолетних и пословно способних држављана РС. Оснива се на оснивачкој скупштини доношењем оснивачког акта, програма, статута и избором лица овлашћеног за заступање странке (чл. 8--10. ЗПС). Правни субјективитет (статус правног лица) политичка странка стиче даном уписа у Регистар политичких странака (чл. 5. ЗПС). Чланство у политичкој странци је слободно и добровољно. Не могу бити чланови ниједне политичке странке судије Уставног суда, судије, јавни тужиоци, Заштитник грађана, припадници полиције и припадници војске, али и друга лица чија је функција, у складу са законом, неспојива са чланством у политичкој странци (чл. 55. ст. 5. Устава РС и члан 21. ЗПС).

Важећем уређењу д. о. и удружења грађана претходили су скромне могућности грађана да се слободно удружују. У периоду од 1945. до 1971, под покровитељством органа јавне власти, осниване су разне д. о. ради остваривања циљева социјализма. Сва правна лица делила су се на друштвена правна лица и грађанска правна лица. Друштвена правна лица заснивала су се на друштвеној својини, али нису имала право својине него право коришћења и специфично право располагања. Такво својство су имале све политичкотериторијалне јединице, доцније друштвено-политичке заједнице (федерација, републике, покрајине, срезови, градови, општине), радне организације и установе. Савез комуниста, Социјалистички савез радног народа и друге политичке странке нису увршћене у друштвена правна лица јер њихова основа није била друштвена својина него посебан облик заједничке својине (настале од чланарина, поклона и др.). Грађанска правна лица имала су за основу приватну својину и нису могла обављати привредну делатност. Природу грађанских правних лица имале су све цркве и верске заједнице, задужбине, фондације, стручна и друга удружења. Члан 87. Закона о наслеђивању (1955) дозволио је завештаоцу да тестаментом оснује задужбину. Ова подела д. о. је, са незнатним изменама, задржана и после доношења Уставних амандмана из 1971, Устава СФРЈ из 1974. и Закона о удруженом раду из 1976. Основни облик друштвених правних лица постале су организације удруженог рада (и сложенији облици: радне организације и сложене организације удруженог рада), самоуправне интересне заједнице, друштвено политичке заједнице и д. о. После доношења амандмана на Устав СФРЈ из 1988, те савезних и републичких закона, основни облик правног лица у привреди постаје предузеће које може бити у друштвеној својини, у задружној својини, мешовитој својини или приватној својини. Дозвољава се физичким и правним лицима да добровољно оснују недобитна удружења у скоро свим областима друштвеног живота.

И. Бабић

Д. о. и удружења грађана чине део институционализованог деловања у области верских слобода, науке, просвете, културе, политике, екологије и др. Деловање може бити афирмативно или субверзивно у односу на доминантне циљеве друштва, а добијају подршку државе, игнорисане су или забрањиване. Становиште социјално-психолошких теорија представља их као агенсе социјализације, заступнике културе и друштва, међу којима се, као најважнији сматрају: породица, школа, вршњачка група и средства масовне комуникације. Али, будући да су и сами одређени и контролисани изворима социјализације, они истовремено преносе и експлицитну и имплицитну културу, заједно са наметнутим узорима, идеалима и друштвеним улогама којима се, у складу са структуром друштва и идеологијом, образује пожељни друштвени карактер. Разликују се од државних, односно јавних установа (њих оснива држава), по томе што односе међу члановима прописују сами чланови. Сврха деловања и једних и других креће се у распону од очувања националног и културног идентитета, па до образовања пожељног друштвеног карактера. У већини преломних историјских периода, сврхе су се међусобно искључивале, а многе д. о. биле забрањиване.

У периоду оснивања националних држава, на српском културном простору деловало је више д. о. Најзначајније су: Матица српска (Пешта 1826, 1864. пресељена у Нови Сад), Српско црквено певачко друштво (Панчево 1838), Друштво српске словесности (Београд 1841--1864), Дружина младежи српске (Београдски лицеј 1847--1851), Уједињена омладина српска (Нови Сад 1866--1871), Српско учено друштво (Београд 1864, зачетак Српске академије наука и уметности), Дружина за уједињење и ослобођење српско (Цетиње 1871, основана после укидања Омладине српске, окупљала чланове из Црне Горе, Србије, БиХ, Војводине и Далмације), Просветно-привредно друштво „Српска зора" (Книн 1901), Београдско радничко друштво (Београд 1901--1905), Дубровачка Матица српска (Дубровник 1909--1941). Док су неке јавно износиле своје политичке ставове и биле суспендоване или забрањене, друге су од оснивања деловале илегално и служиле се шифрама. Поједине су, уз одређене промене, наставиле деловање до данас, као нпр. Матица српска, панчевачко Српско црквено певачко друштво, САНУ и др. Д. о. су оснивале просветне, културне, уметничке и научне установе. Некима од њих је држава преузимала оснивачка права због нарочитог значаја за очување националног културног идентитета. Међу њима су: Библиотека и Галерија Матице српске, Српско народно позориште у Новом Саду које је 1861. основала Српска читаоница уз подршку Матице српске, Народно позориште у Београду које је 1868. основало Друштво за српско народно позориште, као и многе друге.

У периоду југословенства пожељни друштвени карактер искључивао је све експлицитне облике испољавања националног и културног идентитета српског народа на простору Краљевине СХС, потом и Југославије. Томе су доприносиле многобројне друштвено-политичке организације које су афирмисале комунистичку, а потом социјалистичку идеологију. Осниване су током II светског рата и после ослобођења. То су: Народни фронт (основан пред II светски рат), Антифашистички фронт жена (АФЖ, Босански Петровац 1942), Савез социјалистичког радног народа (ССРН, основан на четвртом конгресу Народног фронта када се име мења у складу с увођењем радничког самоуправљања и промењеном улогом свих друштвено-политичких организација). Након II светског рата оснивана су и многа културно-уметничка друштва. Није било места у којем није деловало бар једно друштво, а у мултинационалним срединама и више њих. Након 1956. о њиховом раду бринуле су културно-просветне заједнице (КПЗ), а сврха им је била подстицање аматеризма. Оснивале су и манифестације (нпр. Драгачевски сабор трубача), а додељивале су и награде (Вукова награда, Златни беочуг и др.). Влада Србије је 2002. прекинула буџетско финансирање општинских КПЗ, а задржала само републичку КПЗ Србије која је наставила да делује као организација на бази учлањења. Основана је и Матица исељеника и Срба у региону (1949) као најстарија институција у Србији која се бави српским исељеништвом у свету, а делује и данас као невладина, непрофитна и нестраначка организација. Процена Министарства спољних послова Републике Србије је да 2020. у свету постоји више од 1.300 организација и удружења, укључујући и различите организационе облике при Српској православној цркви, чија је делатност усмерена на очување националног и културног идентитета српског народа у иностранству.

Због значаја за развој партиципативне демократије, Влада Републике Србије је 2010. основала Канцеларију за сарадњу са цивилним друштвом. Сарадња је заснована на уверењу да постојање снажног цивилног друштва без надзора и/или туторства државе уноси квалитативну промену у друштвени и политички живот. Канцеларија сарађује са више од 300 удружења грађана, професионалних и струковних удружења и организација цивилног друштва. Најпознатије су: Добротворна фондација СПЦ „Човекољубље", Фондација „Фонд Б92", Фондација „Тијана Јурић", Удружење породица убијених и киднапованих на КиМ, Европски покрет у Србији, Национални конвент о Европској унији, Национална коалиција за децентрализацију, Центар за културну деконтаминацију, Асоцијација „Независна културна сцена Србије", Независно удружење новинара Србије НУНС и многе друге.

В. Ђукић

ИЗВОРИ: Закон о друштвеним организацијама и удружењима грађана, СГ, 1982, 24; 1983, 39; 1984, 17, 50; 1985, 45; 1989, 12; 1993, 53, 67; 1994, 48; 2005, 101; Закон о црквама и верским заједницама, СГ, 2006, 36; Закон о удружењима, СГ, 2009, 51.

ЛИТЕРАТУРА: М. Томандл, Историја позоришта у Војводини, Пан. 1957; Правна енциклопедија, 1, Бг 1989; П. Кларић, М. Ведриш, Грађанско право, Зг 2009; И. Бабић, Грађанско право, 1 -- Увод у грађанско право, Бг 2011; Ж. Требјешанин, З. Лаловић, Појединац у групи, Пг 2011; В. Водинелић, Грађанско право: Увод у грађанско право и општи део грађанског права, Бг 2012; Т. Маринковић, Границе слободе политичког удруживања, Бг 2014; В. Ђукић, (Ка)ко смо? Студије културе памћења и политике идентитета у Србији, Бг 2017.

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)