ДЕРМАТОЛОГИЈА

ДЕРМАТОЛОГИЈА (грч. devrma: кожа, lovgo": реч, говор), грана медицине која се бави дијагнозом и лечењем кожних болести. Д. се развила као грана интерне медицине у XIX в. Лекари тог доба су се мало интересовали за кожу, сем ако се није радило о кожним осипима током акутних инфективних обољења. У првој половини XX в., са водећом улогом немачких, француских и енглеских дерматолога, д. се развијала паралелно са другим гранама медицине. Постоји најмање 2.000 различитих кожних стања која се могу презентовати дерматологу и већина дерматолога лечи пацијенте свих узраста, од тек рођене бебе до веома старих особа. Укупно 20--25% пацијената прегледаних код лекара опште праксе има проблема са кожом. У многим земљама, као и у Србији, д. и венерологија се изучавају заједно као јединствена специјализација лекара.

На просторима где живи српски народ шуга је једна од најраније описаних кожних болести и присутна је у многим старим документима. Медицински кодекс Хиландара описује неколико лекова за шугу: сулфур (користи се и данас), живина маст и маст од лимуна. Друга честа кожна болест била је лепра или „црна смрт", али је, нажалост, исти термин коришћен да би се описала било која тешка или хронична кожна болест. Такође, у средњем веку, описане су гљивичне инфекције косматог дела главе, разне красте, кожни осипи, ране на ногама као и вашљивост. Напредак српске медицине, преводи медицинских рукописа са латинског и грчког језика имали су за последицу стварање српске медицинске терминологије, укључујући и дерматолошку терминологију. Након пада српске државе под власт Отоманске империје прекинут је напредак медицине која је задржала своје средњовековне карактеристике све до ослобађања земље од Турака. Након добијања аутономије од Турака 1830. и формалне независности Србије 1878, кожне болести су занемариване као мање значајне и дуго се сматрало да је „д. сиромашна сестра венерологије". У периоду између два светска рата, укупно 73% пацијената имало је неку венеричну болест док је 26,8% пацијената имало неку од дерматоза или инфекција и инфестација: шуга, екцем, бактеријске кожне инфекције, потом гљивичне инфекције и туберкулоза коже. Доминација венеричних болести над кожним болестима је такође била заступљена у читавој Европи тог доба, што је документовано кроз Међународне конгресе дерматовенеролога почев од Беча 1892. па до Копенхагена 1930, где је увек сифилис био у жижи интересовања. Гљивична обољења, разна кожно-поткожна обољења и акне су три најчешће кожне болести у свету данас и налазе се међу десет најчешћих болести савременог човека. Савремена д. у свету и код нас се суочава са проблемом епидемије малигних тумора коже, пре свега меланома -- једног од најмалигнијих злоћудних тумора у хуманој патологији. За последње три деценије, инциденција меланома коже порасла је чак пет пута и има тенденцију даљег пораста.

Султанов Хатишериф из 1830. дозволио је градњу болница у Србији, али су се оне налазиле у неодговарајућим зградама и без довољно опреме. Тек доношењем једног од најбољих закона у Европи из области здравства, тзв. Санитарног закона 1881, почела је градња правих болница као и рад покретних болница у Србији. Окружна и градска болница у Београду претворена је у Ошту болницу са пет одељења од којих је једно било Одељење за кожне болести и сифилис. Било је то прво кожно дерматовенеролошко одељење у Србији са одвојеним деловима за жене и мушкарце чији је начелник постао Јеврем Жујовић, 1889, непосредно након завршене специјализације из дерматовенерологије у Француској 1888. Јеврем Жујовић (1860--1944) увео је новине у лечење сифилиса, организовао лабораторију за микроскопску детекцију Treponeme palidum и увео Васерманову реакцију као тест из крви, био је и први председник Југословенског удружења дерматолога.

Кожно одељење Војне болнице у Београду основано је 1909. Године 1920. основана је Амбулантна служба за кожне и венеричне болести у Београду, прво у Дечанској, а потом у Видинској улици (данашња улица Џорџа Вашингтона). Данас се у истој згради налази Градски завод за кожне и венеричне болести. Први начелник Амбулантне службе био је Ђорђе Ђорђевић (1885--1935), који је са својим помоћником Симом Илићем веома заслужан за развој српске дерматовенерологије. Након формирања Клинике за кожне и венеричне болести у Београду (данашња Кожна клиника Клиничког центра Србије) Сима Илић постаје руководилац Амбулантне службе, а Ђорђе Ђорђевић постаје први директор Кожне клинике и професор Медицинског факултета у Београду. Кожна клиника је основана 1922. у оквиру формираног Мед. ф. у Београду (1920), а хоспитални део је додат 1925. Сама Клиника је премештана више пута до садашње локације у Делиградској улици. Ђорђе Ђорђевић је иницирао стварање дерматовенеролошке секције при Српском лекарском друштву (1926), а у сарадњи са својим блиским сарадником и наследником Миланом Кићевцем (1892--1940) оснива Југословенско удружење дерматовенеролога 1927. Након што су Немци напустили окупирану зграду Кожне клинике, остао је само део јединствене колекције књига и журнала, као и део колекције од 400 драгоцених мулажа (насталих за време начелниковања Ђорђа Ђорђевића) који се чувају у библиотеци Кожне клинике у Београду. У Новом Саду, након прекида рада за време I светског рата, Дерматовенеролошко одељење у оквиру Опште болнице, основано 1909, обновљено је 1921. Оснивач је био Јован Ненадовић, први српски дерматовенеролог у Војводини. Развој дерматовенерологије у Војводини био је уско везан са развојем дерматовенерологије београдске дерматолошке школе, јер су обе куће уско сарађивале. У Нишу, након формирања јединице за венеричне болести 1912, отворено је и Одељење за кожне и венеричне болести у општој болници 1927. Након оснивања Мед. ф. у Нишу (1960) болница постаје Кожна клиника и наставна база факултета.

Данас постоје кожне клинике у Београду, Новом Саду, Нишу и кожно одељење у Крагујевцу, као и Мед. ф. у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици. Београд, Нови Сад, Ниш, Крагујевац и Приштина поседују наставну базу за студенте опште медицине. Специјализације и комплетна последипломска настава се такође редовно одвијају. Данас у Србији постоји око 350 живих дерматолога. Први званични уџбеник из дерматовенерологије за студенте медицине у Србији, Дерматовенерологија са дерматолошком пропедевтиком (Бг 1997, са седам досадашњих издања), написали су професори Мед. ф. у Београду Босиљка Лалевић Васић, Љиљана Меденица и Милош Николић. До тада су се за едукацију студената медицине користила ауторизована скрипта Симе Илића из 1946. Професор дерматовенерологије са ВМА у Београду, Ђорђије Карадаглић је 2000. у Београду као главни уредник са многобројним сарадницима издао двотомну књигу Дерматовенерологија која представља један од главних уџбеника за последипломску наставу за лекаре на специјализацији на српском језику.

Лечење оболелих од кожних болести у Бањалуци почело је отварањем бањалучке Општинске болнице 1892. Оснивањем Дома народног здравља 1926. почела је да ради Општа и венерична амбуланта чији је рад углавном био теренски. Обављани су бесплатни прегледи сиромашног становништва. У свим срезовима бањалучког округа било је много ендемског сифилиса, гонореје, али и шуге и пелагре. Кожно-венерично одељење при Општинској болници основано је 1941. са стационаром од 25 постеља. Крајем 1945, након што је цивилна власт преузела болницу од војних власти, почеле су са радом амбулантно-поликлиничке службе града Бањалука и поново је формиран Диспанзер за кожне и полне болести чија је најважнија делатност била као и пре рата -- борба против сифилиса, а нешто касније и шуге и гљивичних обољења. Због великог броја деце оболеле од фавуса и других гљивичних обољења косе и коже, у Бањалуци је 1954. основана болница за микотична обољења са капацитетом од око 80 постеља. Тибор Шаломон, једно од најзначајних имена босанскохерцеговачке дерматовенерологије, био је шеф болнице, а потом и први професор и шеф катедре дерматовенереологије након оснивања Мед. ф. у Бањалуци 1978. Године 1998. од Службе за кожне и полне болести при регионалном медицинском центру Бањалука настала је Клиника за кожне и полне болести.

Дерматовенеролошка служба у Подго-рици започела је 1945. са радом дерматолога из других подручја тадашње Југославије: Жана Спасојевића, Тибора Шаломона и др. Први дерматовенеролог Црне Горе од 1961, након завршене специјализације у Београду, био је Јово Мараш. Током наредних година повећавао се број дерматовенеролога. Године 1980. основан је Диспанзер за кожне болести у Подгорици који 2000. добија статус Клинике за кожне и полне болести при новооснованом Мед. ф. у Подгорици. Први професор дерматовенерологије Мед. ф. у Подгорици постао је Ђорђије Карадаглић из Београда са асистентом Миленом Ђуровић која је данас шеф катедре и директор Клинике са стационаром од 30 кревета и Амбулантном службом. На секундарном нивоу, дерматолошки прегледи се обављају у општим болницама у Пљевљима, Бијелом Пољу, Цетињу, Никшићу, Котору и Бару. Након распада СФРЈ, формирано је Удружење дерматовенеролога Србије и Црне Горе. Године 2006, након проглашења самосталности Црне Горе, настало је Удружење дерматовенеролога Црне Горе на чијем је челу др Предраг Штилет. Удружење дерматовенеролога Црне Горе је веома активно и организује велик број скупова са међународним учешћем. Најзначајнији је скуп Европске академије за дерматовенерологију, одржан у Будви 2018.

ЛИТЕРАТУРА: М. Гарашанин, „Распис свим Началствима, управи вароши Београда и господину Министру финансија", Нар. Здрав, 1882; В. Михајловић, Историја полних болести у Србији до 1912. године, Бг 1931; Р. Катић, Медицина код Срба у средњем веку, Бг 1958; О појавама и сузбијању заразних болести код Сpба од 1202. до 1813. године, Бг 1965; Српска медицина од IX до XIX века, Бг 1967; Хиландарски медицински кодекс N 517, Бг 1980; Терминолошки речник српске средњовековне медицине, Бг 1987; H. C. Wiliams, Dermatology. Health Care Needs Assessment, Oxford 1997; Р. Б. Катић (ур.) Медицински списи Ходошког зборника, Бг -- Г. Милановац 1999; Basic science and principles of dermatological diagnosis in dermatology, Berlin 2000; Б. Лалевић Васић, „History of dermatology and venereology in Serbia III/1: Dermatovenereology in Serbia from 1881--1918", Serbian Journal of Dermatology and Venereology, 2009, 3; „History of dermatology and venereology in Serbia, III/2. Dermatology in Serbia from 1881--1918", Serbian Journal of Dermatology and Venereology, 2009, 4; D. A. Burns, N. H. Cox, „Introduction and historical bibliography", у: D. A. Burns и др. (ур.), Rook's Тextbook of Dermatology, Oxford 2010; Б. Лалевић Васић, М. Јовановић, „History of dermatology and venereology in Serbia, IV/3: Dermatovenereology in Serbia from 1919--1945", Serbian Journal of Dermatology and Venereology, 2010, 2, 3; Б. Лалевић Васић, „The first Serbian dermatovenereologist: Jevrem Žujović", Serbian Journal of Dermatology and Venereology, 2012, 4; група аутора, „The global burden of skin disease in 2010: An analysis of the prevalence and Impact of skin conditions", Journal of Investigative Dermatology, 2014, 134, 6; U. Leiter, T. Eigentler, C. Garbe, „Epidemiology of skin cancer", у: J. Reichrath (ур.), Sunlight, Vitamin D and Skin Cancer, Austin 2014.

Д. Добросављевић Вукојевић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)